Sergej Trifunović: Ne pravimo parodiju, parodija je ovo što danas živimo

Reč je o novom TV projektu „U zagrljaju Crne ruke“, dugoočekivanom nastavku hit serijala „Crni Gruja“, u kojem je igrao naslovnu ulogu, čije je snimanje započelo 8. juna u Užičkoj ulici 38, u produkciji kuće United Media.

Serija će, kako Trifunović kaže za Danas, imati 13 epizoda, i za razliku od „Crnog Gruje“, koji je doživeo ogromnu popularnost (već 17 godina nije ušao u mesaru ili u taksi da ga nisu pitali kad će nastavak), neće se oslanjati na mitove i legende nego na istorijske činjenice.

* Šta je ono što je vama lično najuzbudljivije u liku Milana Obrenovića, jednog od najobrazovanijih ljudi svog vremena, koji je bio orijentisan prema Evropi?

– Milan je bio rođak kneza Mihaila, imao je osam godina kad je došao na srpski dvor posle smrti svojih roditelja. Mihailo ga je školovao u pariskom Liceju, imao je priliku da se upozna sa francuskim društvom i kulturom, što ga je i orijentisalo prema Evropi. A meni je najzanimljivije to što je kralj Milan izvukao Srbiju iz blata na jedan dobar način, bio je prosvećen, imao je dosta znanja, vrlina i ambicija u svojoj vladavini, pokušao je da modernizuje ovu zemlju, a ipak je ostao jedan od naših najpotcenjenijih vladara. Naravno, ništa novo, to je naš manir koji se ponavlja do danas. A zbog okrenutosti Zapadu, Rusi su mnogo puta pokušali da ga svrgnu – kralj Milan je izbegao četiri atentata, a u neke od njih, kako se sumnjalo, bili su „umešani“ Rusi. I pošto je ovaj deo naše istorije prilično u tom blatu i mraku, mi smo u seriji „U zagrljaju crne ruke“ sve to smestili u uzbudljiviji segment.

* Da li mi umemo da napravimo otklon od patetike i „viška emocija“, i da se smejemo našoj istoriji?

– Mi se u ovoj seriji prvi put slobodno zezamo sa svojom istorijom, u najboljem maniru, kao Englezi. Mislim da je ono što je najviše „klalo“ srpski narod baš to preozbiljno i previše emotivno shvatanje svoje istorije. To je ono što nas i danas „kolje“. A kako kaže Slobodan Selenić, „ne postoji nikakav ozbiljan događaj koji posle izvesnog vremena ne može da bude smešan“. To je istina, a mi tu vrstu odmaka nemamo, i kao cilj ove serije vidim upravo to da budemo izlečeni. Mi se „U zagrljaju Crne ruke“ držimo istorijskih činjenica, ali smo ih malo „ogrebali“, dekonstruisali da vidimo šta se događa ispod njih, i sve to stavili u formu groteske. Nastojimo da se ne shvatamo preozbiljno, ali se ne plašim kritike ni bilo čega drugog.

* Koliko je to „ponavljanje“ naše istorije i kao tragedije i kao farse?

– U vreme Obrenovića kojim se bavimo u seriji, počinje parlamentarizam i formiranje stranaka, i utemeljuje se sve ono što i dan-danas živimo. Kad pogledate istoriju vidite da se, zapravo, ništa tu suštinski nije mnogo promenilo. Čak je fascinantno i neverovatno koliko se slični ili isti događaji i okolnosti „gađaju“. Samo što sila više nije Austrougarska, nego je Amerika. Ali, ova serija je u svakom smislu otišla mnogo dalje.

* Da li su zato satira i parodija pravi žanr da se povede „razgovor o istoriji“?

– Mi ne pravimo parodiju, a parodija je ovo što danas živimo. Sve što se dešavalo pre sto trideset godina dešava se i danas, i ne moraš da govoriš o onom vremenu da bi govorio o ovom. Sve je isto, jasno možeš da uđeš u uzroke svega i da sagledaš posledice. Odbijam da je ova serija parodija, apsolutno držimo do istorijskih činjenica.

* Kralj Milan je ostao upamćen i po brojnim ljubavnim avanturama, legenda kaže da je bio je veliki zavodnik svog vremena, čak i u inostranstvu. Hoće li serija da „pokrije“ i taj segment njegovog života?

– O tome bi trebalo da se napravi posebna spin off serija. Njegov ljubavni život bio je čuven nadaleko. Snimljen je film 1957. „Princ i igračica“ sa Merilin Monro, gde Lorens Olivije „igra“ Milana Obrenovića. Čak se govorilo da je imao ljubavnu aferu sa ženom Randolfa Čerčila, i da je Vinston Čerčil, u stvari, njegov sin. Sve je moguće u Milanovom životu, ostalo je upamćeno da je bio vagabundo, da je lumpovao po Parizu sa striperkama i Tuluzom Lotrekom. Sve je bilo uzbudljivo u životu tog čoveka, i meni se kod njega najviše sviđa upravo to koliko je on voleo život.

Raša Andrić: Bogati smo istorijskim bizarnostima

U serijalu „U zagrljaju Crne ruke“ okupljena je ista autorska ekipa kao i u „Crnom Gruji“, scenarista je Srđan Češić, a reditelj Radivoje Raša Andrić. Kako Andrić ističe, prva sezona će obrađivati momenat od abdiciranja kralja Milana, pa sve do ženidbe njegovog sina kralja Aleksandra Dragom Mašin.

– Ne može u jednu sezonu da nam stane sve što se događalo do Majskog prevrata, jer ima toliko istorije i baš je bogata, moram da kažem šašava, tako da ima i mnogo tema za veliki broj epizoda. Ima ona i mnogo herojskih perioda i delova, ali i dosta bizarnih stvari, a tamo gde je najviše tih bizarnosti mislim da je upravo ovaj period vladanja kralja Aleksandra. I scenarista i ja čitali smo istorijske knjige, ne možete da verujete, to je kao neka beletristika, kriminalistički roman, toliko je napeto kako se sve to dešavalo. Mislim da će ljudima biti zanimljivo da gledaju ovu seriju i ako ne znaju istoriju, a ako je znaju, opet će im biti zanimljivo.

Na pitanje Danasa da li zbog te bizarnosti stalno imamo „višak istorije“, i da li su pravi žanr za to upravo groteska, parodija i satira, Andrić kaže da je sigurno svaka istorija svakog naroda puna takvih stvari.

– Nismo mi nešto specifični, nego uvek postoji neka malo zvaničnija istorija – mi smo heroji, mi smo fantastični, mi smo ovo, mi smo ono, a to važi i za Engleze, i za Francuze i za druge narode. A postoji i ona malo drukčija istorija koja je takođe tačna, gde nisu baš svi heroji i velikani. Meni je, recimo, najluđa stvar što je kralj Aleksandar promenio Ustav na jedan dan – jedan dan je raspustio skupštinu, a onda je vratio. To je baš ozbiljno bizaran potez, deluje kao lukav i pametan, ali se njemu sve to slomilo o glavu. Ali, takva je ta istorija, krvava uglavnom – ističe Raša Andrić.

Nebojša Dugalić: Treba biti satiričan sam prema sebi

Prvog dana snimanja, u dekoru dvora Obrenovića bio je i glumac Nebojša Dugalić, koji „U zagrljaju Crne ruke“ igra mitropolita Mihajla.

– Pokušali smo da pročitamo sopstvenu istoriju iz nekog parodičnog ključa, što je vrlo interesantno budući da su neki događaji već sami po sebi bili parodični, ponekad i groteskni, iako naša istorija nije bila nimalo smešna. Ovo podneblje jako dugo ponavlja svoju istoriju, tu gotovo da nema nekih velikih promena tokom nekoliko poslednjih vekova. Da li je to zbog tog geografskog prokletstva i naše smeštenosti baš ovde gde jesmo, pa smo stalno na toj nekoj razmeđi istoka i zapada, ili je to prosto stvar nekih drugih sila koje se nad nama igraju. Ali, u svakom slučaju, zanimljivo je pogledati ovo vreme kroz naočare nekog prethodnog, i shvatiti da možemo malo menjati načine, ali suštinski smo uvek pred nekim vrlo sličnim dilemama – navodi Dugalić.

Na pitanje Danasa kako je on, s obzirom da je čovek koji je u veri doživeo ulogu mitropolita koga baš ne krase duhovne vrline, Dugalić kaže da su zbog toga imali dilemu da li da ga pozovu kad su radili podelu.

– Mislim da baš ljudi koji su unutar nekog konteksta treba da svedoče i o svemu onome što je negativno u tom kontekstu. Nama je namera ne da se ismejemo, ne da omalovažavamo, nego da budemo nekako satirični sami prema sebi, jer su to univerzalne ljudske slabosti kojima je čovek obeležen, pa svejedno u kom vremenu i u kom socijalnom okruženju – smatra Nebojša Dugalić.