Sergej Trifunović za Danas povodom uloge Legije u seriji „Sablja“: „Moje prvo pitanje je bilo da li smo na pravoj strani“

„Sad sam besan, sad možemo“, kaže Sergej potpisnici ovih redova dok ga čeka da izjavi nešto za Danas. Dodajem i da je možda bolje da ne bude besan, ali Sergej nije čuo, već je pet koraka ispred, a onaj bes po svoj prilici izazvan prisećanjima i razmišljanjima o onom vremenu neposredno pre i posle ubistva premijera Đinđića kakva prve dve epizode serija „Sablja“ prirodno evociraju je iščileo…

Prvo pitanje za njega je bilo kako je reagovao kad je čuo da će igrati Legiju i kako je do toga uopšte došlo.

– Pozvali su me telefonom… Pa, znaš kako, malo sam se presekao jer imam malo više godina nego što je on imao u tom trenutku, a imao je 35. To je bila prva bojazan, a druga da li smo na pravoj strani. Na to me je baš podsetila producentkinja Snežana Penev, kaže mi: „Prvo tvoje pitanje je bilo da li smo na pravoj strani?“. I, kada sam dobio uverenje da smo na pravoj strani, onda rekao sam: „Okej“. Jer ipak je to vrlo čudna situacija u kojoj mi radimo seriju o čoveku iza koga upravo ljudi koji su na vlasti pokušavaju, ne baš njega lično da diraju, koliko žele da celu tu DOS-ovsku priču i da ceo taj 5. oktobar svedu na jedno otimanje vlasti. Uz to, ceo taj narativ u kome tapiju drži upravo Javni servis na kome ide serija, a ljudi koji su ubili Đinđića su još uvek na vlasti je dosta jedna suluda konstelacija i zbog toga sam pitao da li smo na pravoj strani. Međutim Goran Stanković i Vladimir Tagić (autori serije „Sablja“ prim. A.Ć.)  su dva vrlo ozbiljna čoveka  Oni su ovu seriju radili više od četiri godine, a počeli su da je prave pre „Porodice“, nije to nastalo kao „šljas – imamo temu, dva meseca snimanje“, kao što inače ovde nastaju serije i to je veliki problem. Ovo je očigledno dosta dugo sazrevalo i zato je, i duboko, i široko, i bolno. Ja ove prve dve epizode trepnuo nisam. Ne znam šta se dešava u ostalih šest ali ove dve sam gledao netremice. – ističe Sergej.

Na opasku da je pre mnogo godina za potrebe uloge na jednom filmu upoznao Milorada Ulemeka Legiju, a da ga sada igra, i da li ta činjenica pretpostavlja drugačiju situaciju za glumca, Sergej objašnjava da to u izvesnom smislu može da bude složenije i na neki način više obavezujuće.

Dodaje i da je Legija već bio saradnik na filmu „Do koske“.

– Ulemek je bio saradnik na filmu. On je i potpisan na špici „Do koske“ kao specijalni saradnik, a ja sam ga i upoznao tako što je trebalo da igram tipa iz Legije stranaca i onda sam tražio nekoga odatle koji je naš čovek. To je bilo pre nego što je iko znao ko je Legija. Za njega se čulo godinu dana kasnije, dotad je bio nepznat. U svakom slučaju, da, upoznao sam ga, i to je, mislim, druga istorijska ličnost koju tumačim. Ranko Žeravica je bio prvi, i njega sam imao prilike da upoznam. To je bitno, mada i zajebano i obavezujeće da upoznaš čoveka koga igraš. Jer ne želiš da to bude imitacija, pošto ona po sebi nikad nije dovoljno upečatljiva a ti likovi su nekako prilično amorfni, neuhvatljivi…Ti likovi koji ćute su uglavnom zajebani – konstatuje Sergej.

Odgovorajući na pitanje kako je onda na kraju sklopio taj lik, Sergej kaže da je ovo pitanje po sebi nezahvalno za opservaciju.

– Znaš, užasno je nezahvalno pričati o ovom poslu… Sve što sam znao o tom liku ja sam to stavio u ono što ste videli pred kamerama. Kad to radiš, glupo je pričati o tome jer radiš, a opet kad se to završi glupo je – zašto uopšte pričati o tome kad već to što već znam postoji tamo – kaže naš sagovornik.

O tome da li je kroz proces rada na seriji „Sablja“, koju su, kako je sam kazao, autori dosta ozbiljno shvatili možda dobio neke nove uvide o ubistvu premijera Đinđića i akciji koja je sprovedena nakon toga  odgovara potvrdno.

– Saznao sam gomilu stvari o kojima pojma nisam imao, gomilu nekih sitnih detalja i gomilu nekih propusta odavde i odande, pa sam onda i sam sklapao kockice jer i sam znam neke insajderske priče budući da sam i sam bio u štabu DOS-a, živeo sam s tim ljudima…

Gde je bio i šta je radio kada je čuo vest da je premijer Zoran Đinđić ubijen?

– Tog 12 marta u pola jedan sam krenuo u Klinički centar kod svoje tadašnje zubarke i video taj auto sa rotacijom. Ušao sam u Klinički, seo, i onda je jedan čovek ušao i rekao da je Klinički centar zatvoren, da je ispred 200 policajaca i da je na nekog pucano. Mi smo se šalili kao sigurno nisu na Dušana Mihajlovića, za njega ne bi bila ni dva pandura. Skontali smo da bi onda morao biti neko važan . Frka, čekaj, i kad su potvrdili da je to Đinđić, kad su potvrdili da je ubijen, da više nije živ… Pa, to je ono vreme koje je tako čujno stalo i stoji i dan danas. Zapravo više ne stoji. Zemlja se okreće, a mi idemo unazad. Najstrašnije u svemu tome je što su Đinđićeve ubice danas na vlasti. Znaš, ti imaš situaciju u seriji kad ovi upadaju i hapse javnog tužioca gde piše Milan Sarajlić, i to jeste javni tužilac, ali imaš i scenu u kojoj upadaju i hapse onog lekara na VMA gde ne piše da je to Zlatibor Lončar, do skora dva mandata ministar zdravlja, čovek na slobodi, član Vlade…Tako da Đinđić je ubijen, ovi tipovi koji su ga ubili su profitirali, tu su i dalje, vladaju ovom zemljom. Moram da priznam da sam začuđen što je ovakva serija uopšte izašla. A možda ih intersuje samo gledanost. Bog te pita šta je? Đinđić ih sigurno ne intersuje. – zaključuje Sergej Trifunović.