„Ne pijem dok Paja vozi“: Pre tačno 50 godina prikazana je prva epizoda serije „Kamiondžije“

Jedan od glavnih pravaca komedije u njenoj kinematografskoj istoriji su oduvek bili „buddy“ podžanrovi, da ne kažemo ortačke priče, u kojima dva prijatelja, različita kao dan i noć, upravo u toj svojoj dinamici stvaraju humor.

Sedamdesetih je na američkoj televiziji započeo sitkom „Odd Couple“, o dvojici tipova, potpuno različitih, koji postaju cimeri, i njihovim zgodama i nezgodama.

Tih istih godina, u Jugoslaviji su otpočeli prijateljstvo, i cimerstvo, ali u kabini kamiona dva velikana, i po načinu glume, tako i po pogledu na svet.

U generalno škrtim informacija koje se mogu pronaći na domaćem internetu, 13. januara 1973. krenula je sa emitovanjem prva epizoda serije „Kamiondžije“.

Verovatno ne postoji osoba koja nije pogledala makar jednu epizodu ove serije, ili makar onaj premontirani film koji konstantno ide na TV-u, kad treba pustiti nešto što će gledaocima pružiti komfor i lagodnost svojom komedijom, koja nije visoko intelektualno pa samim tim i ne smara, ali koja nikako nije prosta i ne vređa.

Paju Čuturu i Jarić T. Živadina iliti Paju i Jareta glumili su Pavle Vuisić i Miodrag Petrović Čkalja. Svaki sa sobom je nosio svojh stil i glume i humora. Dok je Paja bio grubijan, bez mnogo pokreta, mimike lica i govora, ali narodski pametan, Jare je bio sve suprotno od njega.

Čkalja je gajio taj humor Džerija Lusia, sa dosta blesavljenja, naivnosti i fizičkog humora. Ta kombinacija je postala dobitna, i to je ono zbog čega i dalje se ova priča gleda.

Ali isto tako nas i ne čude priče koje su došle kasnije, u kojima smo čuli da se ova dva glumačka velikana privatno se skoro pa nisu ni podnosili.

„Ja Čka­lju ni­kad ni­sam upo­zna­la. Kad ma­lo bo­lje po­gle­da­te Čkalju i Pa­vla, vi­de­će­te da je to ne­mo­gu­ća fu­zi­ja. Čka­lja je stopos­to­t­ni glu­mac i do kra­j­njih gra­ni­ca je išao u svo­joj glu­mi. Pavle uopšte ni­je bio glu­mac. Znao je re­ći: „Ja se sa­mo ponašam.“ I isti­na je – ce­log se ži­vo­ta po­na­šao“, rekla je Pajina supruga Mirjana, u knjizi o Pavlu Vuisiću „Posle fajronta“.

I zasta je tako, i pored hemije koju su imali na ekranu, realno ih je teško zamsiliti za istim stolom u kafani. Svedočenja saradnika na seriji su bile da su njih dvojica toliko bili različiti karakteri i kad bi se posvađali. Čkalja je bio prznica, a Paja ćutljiv čovek.

Radnja serije je zamišljena kao komična, sa sitnim društvenim komentarima na račun mnogih pogrešnih stvari u socijalizmu. Njih dvojica napuštaju svoju regularnu službu jer nisu želeli da idu na doškolavanje, tako da postaju privatni autoprevoznici.

U tim njihovim susretima, što sa običnim svetom, tako i sa šefovima i činovnicima, pravljen je presek i stanje društva.

Scenarista odnosno današnjim rečnikom kreator serije, Gordan Mihić je dolazio iz filmskog sveta, praveći scenarije za neke od vodećih filmova crnog talasa, tako da kritike društva apsolutno ne čude.

Da bi pisao što autentičnije, Mihić je provodio vreme sa mnogim kamiondžijama, a priča o čoveku koji nije hteo da se doškoluje da bi na kraju popustio i nekako se provukao kroz večernju školu je delimično tačna i završila je u seriji.

Paja i Jare na kraju odlaze u školu i tu leži komično srce cele serije. Te avanture su ono što nam verovatno i prvo pada na pamet kao i Čkaljino odgovaranje „Bune protiv dahija“ na času istorije. I tu je Mihić uradio dobar domaći zadatak i proveo neko vreme po večernjim školama, intervjuišući đake.

Naravno nije bilo sve smehotresno i društveno kritički. Mihić je doneo i emotivne detalje, od onoga kad se Paja žrtvuje i ide u zatvor sam, da bi zaštito Jareta, do pojave Radmile Savićević koja ih vadi iz problema, iako je Paja pobegao od nje „jer nije hteo da se ženi“.

Inače su Radmila Savićević i Pavle Vuisić 1984. na „Niškim susretima“ dobili nagradu za par godine, ali tek pošto je snimljen nastavak „Kamiondzije opet voze“.

Te 1973. godine, boja se konačno pojavljivala na domaćoj televiziji, tako da su „Kamiondžije“ jedan od poslednjih projekata napravljenih u crno belom.

Ova serija će ostati upamćena i kao poslednje pojavljivanje velike glumačke zvezde tog vremena, Aleksandra Gavrića. On je 1972. godinie poginuo u automobilskoj nesreći. Pamtimo ga po mnogim ulogama, ali verovatno je najveća ona Leši Kapetana u istoimenom filmu.

Milo Đukanović koje je potpisao režju serije, potpisan je i kao reditelj celovečernjog filma, koji je nastao zbog velike popularnosti serije, koja je premonitrana za bioskopsko prikazivanje. Nastavak i serije i filma se desio deset godina kasnije, sa gotovo istom ekipom, ali i priključkom mnogih mladih glumaca koji su mahom glumili Čkaljinu decu.

Naravno Vuisća je baš bilo briga da se vraća u taj lik i u tu seriju, međutim, pojavio se razlog zbog čega je morao da prihvati ponudu, a ispričala ga je je supruga mu Mirjana.

„Kako sam ja u tom trenutku počela da gradim imanje, koje se i njemu dopalo, premerio je plac, izračunao koliko će koštati ograda i tražio honorar od 110.000 dinara. Producenti su poludeli jer je maksimalni honorar za glavne glumce iznosio 12.000 i nije postojala zakonska mogućnost da mu daju više. Samo je odmahnuo rukom. Onda su oni pronašli način da naprave videokasete koje će se prodavati gastarbajterima i osigurali mu traženi novac“.

Ipak tu nije bio kraj, jer Vuisić kad je shvatio koliko je to veća cifra od početne, počeo je da pregovara i u Čkaljino ime, i tražio je da se i njemu podigne honorar na 50 hiljada. Koliko li bi mu tek isposlovao honorar da su se voleli?

Ovih godina se emituje novo čitanje „Kamiondžija“ na RTS-u, sa drugom glumačkom podelom, ali o tome ćemo da pričamo za 50 godina ako izdrže zub vremena.

Za kraj nam ostaje samo da još jednom pustimo naslovnu numeru iz špice koju su i otpevali dva glavna junaka, pesmu koja na sjajan način spaja fanki bit ritam sa narodnjačkim refren.

I sama pesma očigledno dočarava radnju koja je spajanje dva različita karaktera koji odlično idu zajedno.