Serija Močvara: Posveta psihopatologiji našeg zlatnog SFRJ detinjstva

Kada bi hteli u sklopu TV kritike da uvodom prepričamo sadržaj, sve bi stalo u ironični tvit – sublimiranu banalizaciju duhovitog Žike Babe.

Na repliku upućenu citiranom navodu – „da li vrijedi gledati“, Milenković odgovara: „Ja ne propuštam!“ I tako ovdašnji nadprosečni TV gledalac, sa razumljivom dozom strepnje spram filmografije tandema Milena Marković – reditelj Oleg Novković, biva uvučen u meandar „Močvare“.

Prolog je iritantan, gotovo da svrbi mozak, palac i kažiprst da se remote komandom sadržaj premotava unapred.

Ali kad svrab preraste u intrigu epiloga, žargonom blokovskih zgubidana, sportskih kladioničara, vezanom kvotom iz X u dva i sedam plus golova, već sad na početku sezone – dobili smo verovatno najbolju ovogodišnju TV seriju.

Dakle, šta nije pošlo po zlu, bilo drugačije i neočekivano.

Moguće već godinama najbolji domaći filmski producent Jelena Mitrović (Baš Čelik) spakovala je Marković – Novković višetomnu naraciju miljea socijalne drame per se („Sutra ujutru“, „Beli beli svet“, „Otadžbina“) ovaj put isključivo u scenografiju serije.

Rasterećenje koje je omogućilo da se raspiše prvi pravi triler zaplet koji provocira suspregnutu dedukciju posmatrača u odgonetku ubice, poput uzornog skandinavskog noir-a.

Iako je prva asocijacija tzv. Amerikane na „True detective“ između ostalog zasnovana i na brutalno briljantnoj odjavnoj song špici Jelene Petošević, „Močvara“ je zapravo više posveta sadašnjoj depresivnoj psihopatologiji našeg zlatnog SFRJ detinjstva.

Ovdašnji savremeni citati nesnimljene franšize Bron/Broen-a.

Serija je konačno dosegnuti, vraćeni zlatni standard zanemarenog krimi žanra jugoslovenske kinematografije u rasponu Živojina Mitrovića („Nož“, „Ubistvo na svirep i podmukao način“) do Zorana Tadića i Pavaa Pavličića („Ritam zločina“, „San o ruži“).

Pa iako je kasting odabir Gorana Bogdana zbog njegove dikcije mnogima nategnut, njegova harizmatičnost je nešto između Džimija Barke Dragana Nikolića (za čim je Novković kao Pavlovićev očigledno najveći fan, neiscrpno tragao) i Valenta Butorca Radeta Šerbedžije.

Izostavljeni, a mogući drugačiji kontekst njegovog izgovora umesto Mutavog ili Suterenca, npr. legitimno izbegličkog, manje boli od nametnutog unutrašnjeg sukoba „Tanatosa i Erosa“, odnosno nerezonskog seksa kojim ga je kao karakterom počastila Milena Marković.

Kao i rediteljskog, pomalo licemernog puritanstva da je naš tipični domaći, kako je to tačno primetio još jedan twiter profil @fotopionir „estetski kredo gole sise – pokriveni penis“.

Ali Goran Bogdan ovog ulogom i ovde konačno izlazi iz cipela supstitucije Nebojše Glogovca i postaje autentična regionalna glumačka zvezda našeg vremena, kakvih zapravo više ni nema.

U vrhunskom zametanju tragova i indicija, dobili smo pregršt ženskih karaktera, možda i previše za percepciju, sveukupno čak 95 likova u 10 epizoda serije.

Priznajem da sam se po prvi put u gledanju jedne TV serije, poštapao njenim društvenim mrežama, sastavljajući mozaik slagalice ko je ko.

Ipak ostvarena autonomija igre nekolicine glumica je ostavljala utiske upečatljivosti.

Pre svih Jana Bjelica uprkos zadatoj introvertnosti uloge, kao najprijemčivije novo otkrovenje (uz Ivanu Zečević iz „Grupe“) domaće igrane produkcije.

Zavodljivost Mione Marković u permanentnom kontinuitetu, prirodna uverljivost (nakon „Tajkuna“) još jedne epizode Dubravke Kovjanić, napokon dosegnuta zrelost Marte Bjelice uprkos hendikepu moguće zablude da bi rola njene prezimenjakinje mogla da bude njen svojevrsni spin off iz „Državnog službenika“.

I, naravno, pre svega, sva veličina njihovih karijera sažeta u mikroprostoru kreacije Svetlane Bojković i Tanje Bošković.

Na drugoj, muškoj strani kastinga, pored logične dominante hladovine koju je tvorio Goran Bogdan, kao da smo u postojećem tet a tet rivalitetu Tihomir Stanić – Nebojša Dugalić, ulogom Vase, policijskog šefa, zapravo dobili novog kralja srpskog glumišta, najboljeg kao takvog – Borisa Isakovića.

U nizu hvalospeva, čini se, a da se niko ne ljuti, Nada Šargin nije se pronašla izvan klišea svojih prethodnih ostvarenja, a Stefan Trifunović nehotično je ostao na statiranju, umesto izazova glavne epizodne uloge.

Kao što Beograd šezdesetih/sedamdesetih pamtimo po pasažima fotografije serije „Grlom u jagode“, panoramu prestonice danas obeležiće distopija drona – kamere Miladina Čolakovića, veliki grad bez prepoznatljivih toponima.

Bonus pohvala takođe za soundtrack „Močvare“. Stoji prigovor na zakasnelu tonsku sinhronizaciju dijaloga kao i izostavljeni tzv. PG (parental guide), RTS-a obzirom na eksplicitan sadržaj u terminu emitovanja.

Uprkos kontraverze simbioze Telekom – Firefly, pohvala za tandem I.Miković – B.Jevtović, jer su nakon „Tajkuna“, napravili novu i bolju seriju.