Serije u 2022: Od 14 naslova, najbolji 15.-ti – „Područje bez signala“

Nasuprot fudbalu kao najvažnijoj sporednoj stvari na svetu, niti jedna nova domaća serija nije bila konkurentna rejtingom niti sadržajem kakvo je bilo finale Francuska – Argentina u Kataru. Ali, ako je za utehu, ni rijaliti (Zadruga 6) kao svojevrsni paraformat dramaturgije, koji je u prethodnoj deceniji obesmišljavao profitabilnost produkcije igranog programa, nije se više mogao nositi sa dnevnom medijskom sveprisutnosti predsednika države i svim pratećim ‘follow up’ jutarnjim programima kvazianalitike sve do „Aktuelnosti“ TV Happy kao ruske torte.

Čak je i Netflix osetio sopstveni zamor hiperprodukcijom, pa kako ne bi jednako ovdašnji MTS kao multimedijalni monopol. Data epilog po Wikipediji je da se za razliku od 2021, u kojoj su 33 serije započele emitovanje, odigralo čak 19 premijera manje, samo 14 srpskih serija, od kojih je nepodeljeno najbolja ona petnesta, koprodukciona hrvatska „Područje bez signala“ Dalibora Matanića i Roberta Perišića.

Štaviše, vodeći se logikom da je manje više i za percepciju dovoljno šest epizoda, usuđujem se da tvrdim da bi sledeća, na drugom mestu bila – opet Matanićeva „Šutnja“ kao jezički prijemčiva i na HBO-u dostupna. Pa šta bi dakle sem, nekako s proleća, pete sezone „Ubica mog oca“ i „Močvare 2“ bilo vredno kratkog kritičkog osvrta – report & review utiska: definitivno „Klan“ drugi i netom treći deo, donekle „Državni službenik 3“, unekoliko samo tri nova scenarija: „U klinču“, „Bunar“ i „Popadija“.

Klan II-III

Teško bi se pređašnjoj kritici „Klana“ (16. 2. 2021) moglo prigovorit išta novo i originalno, sem kondicionala da ova serija Slobodana Skerlića nije fabulirala faktografiju na način kako jeste, odnosno da se samo žanrovski kao feljton držala poimenične podudarnosti, verovatno bi bila najvažnija serija ne godine već poslednje dve decenije.

Permanentna kriza srpskog scenarija Skerliću i Kristini Đuković nije bila hendikep jer je recentan istorijski zaplet i prikaz spektakularniji od svake komforne fikcije. Alegorija sraza države i mafije koja je kulminirala ubistvom premijera (Đinđića alijas Đure Đorđevića) nije se doimala univerzalnom ili primenjivom na primer na klan Belivuka i Miljkovića.

Mogli smo da imamo, ali nismo dobili ovdašnje „Novine“, a ponekad prenaglašenim crnim humorom jesmo alanfordovsko karikiranje, iako je cela ta TNT karakterizacija bila zavodljiva, ali ipak relativizacija. S druge strane „Klan“ je inaugurisao Feđu Štukana kao najbolju novu glumačku i dugo nezabeleženu brilijantnu pojavu u regionalnom filmsko-televizijskom okviru.

Nasuprot njemu Dejan Karlečik, verovatno dobar u Zrenjaninskom pozorištu, kao Legija je neupečatljiv štih. U tom legitimnom ali rizičnom imperativu da se kasting rastereti od jednih te istih lica u podeli, glumačka ostvarenja i ključevi su bili neujednačeni. Problematičan je nekatarzični kraj iako je jasna i očigledna metafora postfestum resocijalizacije umesto likvidacije, kako se zaista i dogodilo.

Državni službenik III

Takozvana srpska Homeland apologija Bezbednosno-informativne agencije u svojoj trećoj sezoni, koju nije pisao njen originalni scenarista Dimitrije Vojnov, loše je ostarila kada je u momentu emitovanja i globalne kataklizme ruske agresije – rata u Ukrajini, zaplet sagradila oko kovid respiratora!?

Dodatno, scenaristički tandem Staša Bajac i Vladimir Kecmanović opteretio je serijal patetičnim opštim mestima, klišeiziranim likovima i nesuvislim stereotipima u konačnici raspleta kakva bi 25 godina nakon filma „Mirotvorac“ bila njegova parafraza sa albanskim glumcem odnosno karakterom (Mensur Safiu iz „Bese“).

Iako je Milan Marić, trenutni najprominentniji domaći glumac, u ovu ulogu sveže ušao iz najvećeg filmskog blokbastera „Toma“ i iako su s njim u podeli svi drugi najbolji – Žarko Laušević, Nenad Jezdić, Nebojša Dugalić itd, očigledna je bila njihova neverica u dijalog listu i međusobne replike.

Doduše vrlo je intrigantan meandar radnje koji se odvijao u Istanbulu s vrhunskim duetom karaktera Igor Đorđević – Nikola Pejaković, ali ih je u tome sledila neubedljiva ekipa tamošnjih glumaca igrom u ključu turske sapunice. Posle pet sezona „Ubica mog oca“ i tri „Državnog službenika“, jedino što bi još vredelo videti novo i drugačije bila bi ‘zora pravednika’ kao klinč između „29. novembra“ i „Kraljice Ane“ poput Betmena i Supermena.

Uostalom, kao i kod primera „Klana“, gde život što potkazuje što pretiče fikciju, sve što nam se realno odigralo od Stefanovića i Dijane Hrkalović do inspektora Jovića i Milenkovića devalviralo je saspens davnog prošlog vremena korone.

U klinču

Miloš Avramović („Južni vetar“) i Aljoša Ćeranić („Lihvar“) ‘showrunneri’ su serije koja je bila ili trebala da bude najveći jesenji RTS pik kao generacijska serija, u odsustvu ambicije da se ikad ponove „Grlom u jagode“, onda makar će „Jutro promeniti sve“. Nešto je u toj sinergiji pošlo naopako, biće da je scenaristička soba sačinjena od Ivana Stančića, Filipa Vujoševića, Dušana Bulića, Slaviše Pavlovića, bogami i reditelja Danila Bećkovića i Nebojše Radosavljevića, pa bi se konačni zbir od 30 epizoda mogao prekrstiti u „U krindžu“.

No ne bi trebalo biti nepravedan i ne reći da su se mladi glumci, pre svega Ivana Zečević i Đorđe Mišina, donekle Marina Pavlović, nadljudski trudili da se čupaju iz naivne priče hibridnih kompilacija karaktera iz različitih filmova poput „Rounders“ ili „Million dollar baby“.

Nekima drugima poput Anite Ognjanović i Matije Ilića to ovaj put nije polazilo za rukom, što ne treba da ih obeshrabri jer ovde nije ni Nikoli Koji i Sergeju Trifunoviću. Napokon, sasvim je moguće da je današnem tik tok auditorijumu i trap estetici ovo sadržaj koji provocira znatiželju ili drži pažnju što bi bio dativ funkcije pozajmice Voyage-a, trećeg takvog kao glumca (Mili – „Grupa“, Relja Popović – „Besa“). Bilo kako bilo, regres dramaturgije je ovde očigledan, ali je marketing serije bio odličan, pa nas čeka njen nastavak.

Bunar

solistički je projekat glumca Igora Đorđevića u koprodukciji Predraga Antonijevića i njegovih saradnica Maše Nešković kao korediteljke i Nataše Drakulić, koscenaristkinje, zauman u postavci i sa malo nade u pilot-epizodi. Međutim, kako se stvari komplikuju, vreli dani u Šumadiji kao u Luizijani počinju da liče na prvu sezonu „True detective“, kontekstualizujući srpsko selo u svom celokupnom endemskom i karakternom sunovratu.

Možda je n-ti impakt droge kao okosnice priče već zaista dozlogrdio – kad vidim Nikolu Pejakovića kao narko-dilera, mašim se za daljinski – ali „Bunar“ ima romaneskni narativ, vrlo dobru kompletnu glumačku podelu i njihovu izvanrednu verodostojnost. Burnout motiv („Radovan III“) povratka zavičaju psihoterapeutski je vrlo utemeljen, a jedine slabe tačke su naizmeničnost flešbekova i dopunski motiv rezignacije ženskog lika u ulozi Milice Janevske, preuzet iz romana „Dopler“ Erlanda Lua.

Popadija

Serija je nešto između „Doktorke na selu“ i „Priče iz Nepričave“ danas, koja je naišla na očigledne simpatije jednog dela (ženskog) i publikuma liberalnog svetonazora. Nakon stidljive participacije srpskog klera od „Mog rođaka sa sela“, „Crne svadbe“ pa netom spomenutog „Bunara“, ova komedija nas vraća u legitimnost takve satire kakve nije bilo od „Pop Spire i pop Ćire“. Autor Zoran Lisinac („Toma“) okupio je saradnice anarholeve provokacije poput Maje Pelević, Nina Seničar je izvesno glumačko osveženje, serija je u toku pa ko voli i stiže petkom u 22, nek izvoli.

Nažalost, većina drugih serija tokom godine pretpostavlja samo pitanje Telekomovog motiva za njihovu neštedimičnu podršku i produkciju. Redosledom najgorih, pre svega „Zbornica“ i „Aviondžije“, koje nisu uspele u podžanru dramaturgije kolektiva kao nekad „Vojna akademija“ ili „Urgentni centar“. Šteta je što se u potonjoj izgubio Slaven Došlo kao najperspektivniji glumac svoje generacije.

Najveći debakl ipak doživela je domaća adaptacija „Dinastije“, a najbesmislenija bila druga sezona „Tajne vinove loze“, ergo – da za obe ne bih mogao da se setim ne samo kad su emitovane nego i da li su se uopšte i desile. Evidentno je da UM nakon prohujalih produkcija kakve su bile „Senke nad Balkanom“, „Aleksandar“, „Vreme zla“ itd odustao od kompeticije sa Superstar kanalom, a da MTS favorizuje Prvu u odnosu na RTS kao svog eksluzivnog reemitera u opsegu nacionalne pokrivenosti.

Za kraj sumaruma i u jubileju 50-godišnjice serije „Pozorište u kući“ kao inicijalnog jugoslovenskog sitkom serijskog standarda, konkurentne domaće serije koje su zadovoljavale mainstream ukus jesu „Radio Mileva“ na RTS-u i „Kolo sreće“ na Prvoj. Ali kada se preklope uloge Olge Ivanović – Snežane Nikolajević i Olge Odanović non-stop zarobljene u klišeu Milijarde, Brstina i Guta Dobričanin, čak i kada se uporedi saga o sedmici na Lotou u Sopotu s Nelom Mihajlović i lička provincija iz hrvatske telenovele „Kud puklo da puklo“, vidi se da smo ostali zaglavljeni u Pavićevom standardu i formatu burleske.

1. Područje bez signala, Kinorama, HRT – RTS

2. Šutnja, Drugi plan, HRT – HBO

3. Klan II – III, Firefly, Superstar – RTS

4. Močvara II, Firefly Superstar – RTS

5. Ubice mog oca 5, Dandelion, Superstar – Prva

6. Bunar, Dandelion, Superstar – Prva

7. Popadija, Sublot, Prva