Eden fon Horvat je važio za najznačajnijeg dijagnostičara svoga vremena. U svakoj njegovoj rečenici koju je malograđanima ili ženama u patrijarhalnoj međuzavisnosti stavio u usta Klaus Man je nalazio ”atmosferu autentične poezije”.
Horvatove drame, romani i pripovetke, natopljene su biografskim detaljima koje se odnose na Minhen, čine precizne socijalno-političke analize jednog radikalno otuđenog i socijalno-ekonomski nestabilnog društva koje stoji na rubu provalije i samo u sebi tu provaliju nosi.
Australijski autor i režiser Sajmon Stoun, čije savremene interpretacije klasičnih drama izazivaju senzacionalne reakcije, sada se dotiče figura i motiva Horvatovog opusa, katapultira ih u orbitu naše savremenosti i spaja sa postherojskom panoramom ljudskih stremljenja u vreme krize.
U mikrokosmosu jedne benzinske pumpe, jednom javnom mestu tranzita u kome se različiti socijalni slojevi susreću, pratimo petnaest figura – od poštara koji nosi pakete, preko predsednika kompanije, do socijalne savetnice, koji će svi kroz prizmu višegodišnje promene biti svedoci privatnih čežnji, ličnih sudbonosnih udaraca, psiholoških ozleda, političkih pozicija i ekonomskih prinuda.
Kroz poeziju svakodnevnog govora Stounu polazi za rukom da sačini aktuelni omaž Horvatovom kosmosu potrage za srećom i brodolomcima, onima koji su posrnuli i iznova se podigli, snevačima na javi i košmarnih snova, što je ujedno i jedna grandiozna ”teatarska analiza našeg doba”, kako se navodi u programu.
Ova inscenacija, čija je premijera bila u septembru u Rezidencteatru u Minhenu, trajala je šest časova sa 16 glumaca i više stotina gledalaca sa maskama.
U scenario je utkan čitav registar tema koji karakterišu naše vreme: od diktuma kancelarke Angele Merkel „Wir schaffen das!“ (”To će nam uspeti!”), preko Long-Kovid-simptoma, debata prošlih godina, rasizma, ”MeToo” afera, kolonijalizma, legalnih i ilegalnih imigranata, epidemiološke diktature do pada Avganistana pod diktaturu Al Kaide.
U Stounovoj benzinskoj pumpi se susreću ljudi različitog porekla, boje kože i socijalnog statusa.
Ta pumpa je zamišljena na periferiji Minhena, ali točenje goriva je sporedna stvar, već je to mesto susreta beskućnika i ukletnika, jedne prostitutke, lezbijskog i homoseksualnog para.
To je mesto u kome se ispija pivo iz flaša, jede čips i govori drastičnim naturalističkim žargonom ulice.
Scenu je grandiozno osmislila Blanka Anon kao rotacionu mašinu sa zastakljenom benzinskom pumpom, u čijoj se pozadi/naličju nalazi WC, telefonska govornica i jedna ostava.
Kamera koja opservira, ne projektuje samo posetioce benzinske pumpe već i raznovrsni asortiman namirnica i reklama.
Stounov komad je trodelan, svaki deo traje 100 minuta i zahvata period od 2015. od talasa emigranata koji je zapljusnuo Minhen, do danas.
Ova inscenacija je nalik nekakvoj rijaliti TV emisiji i socijalnoj refleskiji u skali od banalne realnosti, melodrame i kiča do tragičnih udara sudbine protagonista.
Dug i zasluženi aplauz publike koja je pokazala visoki stepen izdržljivosti nakon šestočasovne predstave pod maskama.
Jednom rečju, ova Stounova inscenacija je nadasve originalna varijacija Horvatovih motiva projektovanih u vreme sadašnje, u Minhen, u postepidemiološkoj euforiji i glađu za solidnim pozorištem nakon prinudne apstinencije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
