SevdahBABY povodom pesme „Ja sam kriv“ – miksa Vučićevih izjava: Strašno je koliko umetnici ćute poslednjih 10 godina

SevdahBABY remiksi lako nalaze put do uha slušalaca zbog „pevljivosti“ i „zaraznog“ ritma, iako su često kritički osvrt na političku scenu Srbije.

Upitan za dimenzije koje su presudne za nastanak pesme, Stanković ističe da ga na stvaranje, između ostalog, provociraju i obmane koje nam se serviraju putem medija.

– Kada je nastao verovatno najpopularniji remiks „Linč, silovanje, nasilje“, bio sam baš besan, zato što sam bio na tom protestu i video svojim očima kako je on izgledalo. Video sam te čiste laži koje su izrečene u Barbarinom, nazovi, izveštaju – ukazuje Stanković. Satiričan je nivo na kome neke njegove pesme komuniciraju sa slušaocima, a muzičar smatra da je „smeh odbrambeni mehanizam“.

– Pokušavam sebi, ali i drugim ljudima da pomognem kroz smeh, jer je to društveno korisno i to je najbolje što mogu. Sa druge strane, strašno je koliko umetnici ćute ovih poslednjih 10 godina. Koristim priliku da i uživo apelujem na njih, kada vidim da za to ima prostora i da se osoba neće uvrediti, da ukažem da nije OK ćutati na sve ovo što se dešava, ističe Stanković.

Upitan da li zna zašto umetnici mahom i uglavnom ne progovaraju, on ukazuje da je u pitanju mešavina konformizma i straha. On dodaje da je strašno što živimo u takvom društvu.

– Konformizam da im svirke ne budu previše ugrožene, što je sve skupa strašno. I meni se to dogodilo kada sam poželeo da uradim remiks, koji na kraju nisam uradio zato što sam narednih meseci imao zakazanu svirku sa bendom. U toj situaciji drugi ljudi bi potencijalno bili ugroženi. Opredelio sam se za vrstu autocenzure zbog drugih, pojašnjava muzičar.

Umetnik zaključuje da baš zato treba da dignemo glas i da je samo pitanje ko će prvi progovoriti. Na Danasovu konstataciju da on sve vreme podiže svest, Stanković kroz smeh komentariše: „Sad je kasno, već sam počeo“.

Iako je opšte mesto da jesve u našem društvu, pa tako i kultura – zapušteno, on konstatuje da je tako.

– Sve je užasno i zapušteno, i kultura i obrazovanje… Svi misleći i slobodnomisleći ljudi to shvataju, a na vašem instagram profilu sam pročitao da je Siniša Kovačević izjavio da je lakše upravljati onima koji nisu članovi biblioteke. Situacija je slična neodržavanju kišnih kanalizacija za vreme poplava i dovoljno je malo raditi ili ne raditi ništa da bi se sistem raspao. Ista je priča sa kulturnim programima, primećuje umetnik.

On pojašnjava i da je to što su nadležnima puna usta kulturnih dešavanja samo jedan vid komercijalizacije.- To je komercijalizacija kulture, svojatanje, iskorišćavanje svega onoga što kultura treba da predstavlja. Najlakše je okititi se perjem, a ne raditi ništa. Takva vladajuća kultura dobija svoje mesto i svoje honorare, a jedino što država treba da uradi da dobije takvo stanje, jeste da ne radi ništa. Oni vrlo uspešno ne rade ništa u promovisanju neke malo finije kulture, konstatuje Milan Stanković.

Kako živeti od autorskih prava

„Iz ličnog primera, – nepoštovanje autorskih prava muzičare u Srbiji jako pogađa, dok je u uređenim zemljama izvođačima je to izvor mesečnih prihoda. Kod nas možda neki od najpopularnijih i najplaćenijih muzičara mogu da žive od toga. Ostalim muzičarima takva situacija je nezamisliva. U Hrvatskoj je, na primer, situacija potpuno drugačija. Poštovanje autorskih prava dalo bi vetar u leđa velikom broju manjih i nezavisnih umetnika i izdavača, smatra muzičar Milan Stanković.