Sidran: Naše vođe ne kriju uvjerenje da je narod stoka 1

Foto: Miroslav Dragojević

Abdulah Sidran stigao je u Pomodoro sa ćerkom Amrom, prijateljem Baćom i Radomanom Kanjevcem, rešen da odmah krenemo s intervjuom.

Pokušaj da ga fasciniram tako što ću izrecitovati stihove koji bi mogli da kontekstualizuju to što će u subotu biti prvi pesnik iz regiona koji će nastupiti u programu Poezija uživo Radio Beograda 2 u Kolarcu završio se debaklom. Nije to pokazao Sidran, samo je učtivo prokomentarisao da to baš i nije najreprezentativniji momenat iz njegovog poetskog opusa. Kusturica je „kec u rukavu“, pomislih, od toga se prave naslovi, ali Amra tako ne misli. Abdulah – što u prevodu, otkrio mi je, znači rob božji, rešava stvar:

– Dakle, imam čast da govorim za jednu od rijetkih beogradskih novina koje mi u Sarajevu kupujemo i rado čitamo. Eto, ja sam intervju započeo…

* Jedna od današnjih vesti je „svečano zatvaranje haškog tribunala“. Meni ovo „svečano“ malo para uho, a vama?

– Pa dobro, jedna firma prestaje da radi. Može se zatvoriti u šutnji ili pod svijetlima reflektora. Ne bih tome pridavao važnosti, ali jest da intonacijski u tome ima nešto potpuno farsično. Nit smo ga svečano otvarali, pa ga ne treba svečano ni zatvarat. Slažem se u tome s vama, ali nešto drugo smatram važnijim. Ovih dana smo se naslušali stotine aspekata i načina na koje se prigovara ili osporava valjanost, validnost haškoga tribunala, međutim, valjalo bi dvije stvari konstatovati. Haški tribunal je za sobom ostavio desetine ili stotine kamiona dokumenata, koji će budućim generacijama, istoričarima, koristiti da se dođe i ustanovi na planetarnom nivou ona istina o kojoj se mi danas tobože ne možemo dogovoriti.

* Možete li da proširite svoju konstataciju?

– Naše su se etnonacionalne elite odlično dogovorile o tranziciji kao modelu pljačke vlastitih naroda. I oni nemaju ništa kao lideri etnonacionalnih elita, među njima nema nikakvog nesporazuma. Oni funkcionišu savršeno. To je jedna stvar zbog koje treba kazati hvala Haškom tribunalu. Ako ništa drugo, nešto satisfakcije su dobile i žrtve, ali je kapitalna stvar da postoje tone i tone građe koje će u vremenima budućim pomoći da se sazna prava istina. Ona se zna i danas, ali pošto su na snazi i na vlasti politike koje su producirale zločine ne želi se ta istina. Ono što ja smatram da je greška Haškog tribunala jeste što je dozvolio da se bavi istorijom, ideologijom i politikom, što se nije zadržao samo na konkretnom kršenju Ženevske rezolucije i konkretnim ratnim zločinima. Time je omogućio da svako kome odgovara ideologiziranje, pričanje storije, pričanje politike, razvlači proces u besmisao. Time je on i sebe obesmislio.

* Često deluje da su izjave lidera regiona usmerene na održavanje tenzija zarad njihovih političkih poena. Kako se tome odupreti?

– „Svaki svoga ubijte subašu“, da vam odgovorim narodnom poezijom srpskom, jel’ tako? „Tu knezovi nijesu radi kavzi no je rada sirotinja raja.“ Jel’ tako ide?

* Da li bi beogradska publika trebalo da vidi vašu dramu „U Zvorniku ja sam ostavio svoje srce“ i zašto?

– Ja sam to davno kazao. Onda kad u Beogradu postave tu dramu pa kad beogradsko pozorište gostuje u Zvorniku s istim tim komadom moći ćemo vjerovati da je našim političkim etnonacionalnim elitama (dabogda one pale sa vlasti do tada), da je nekome stalo do objektivnog normaliziranja odnosa između susjednih država i bliskih naroda. Ja ne volim riječ pomirenje koju upotrebljavaju naši državnici zato što se naši narodi nisu ni svađali. Ja se ni sa kim nisam svađao. Ja sam osvanuo sa preko četiri stotine tenkova više moga grada a da se ni sa kim nisam posvađao, nisam jednom rečju… Tri i po, četiri godine trpio užasavajuće patnje, koje su došle kao da ih je sami bog poslao a ne smišljena svijest ovoga ili onoga. Prema tome, govoriti o pomirenju naroda je licemjerno. Mi moramo govoriti o promjeni politika.

* Da se vratimo na umetnost. Pratite li pesničku scenu u Srbiji i prepoznajete li neke nove glasove?

– Pa, pazite, to tehnički nije izvodivo. Mi u Sarajevu nismo znali ni svjetske prvake u šahu, u boksu. To je jedna tragedija koja traje… Ne bih smio reći da poznajem pesničku scenu u Srbiji. Od onoga što volim jeste da mene oduševljava poezija čovjeka kojeg ne poznajem – Miodraga Raičevića. On tu negdje živi pa je u časopisu Art objavio neku poeziju koja je potpuni američki bluz. Međutim, ovdje postoji mnogo izvanrednih pjesnika koje mi sada dokučimo s naporom, i dohvatimo preko internetskih mreža.

* A da li su prema vašem mišljenju Bob Dilan, Branimir Štulić i Milan Mladenović pesnici? Ako da ili ako ne, zašto?

– To su velika imena. Oni jesu pjesnici, mada ti tekstovi, kad se čitaju u pisanoj formi, znatno gube na snazi lišeni instrumenta, lišeni ljudskoga glasa, ali oni kao autori jesu apsolutno pjesnici i ja sebe ne bih smatrao nimalo važnijim od njih u nekom društvu od nas desetak, dvadeset. Pokoj im dušama – Milanu i Margiti. Ona je bila divna i ličila mi je na Žilijet Greko, koja je bila genijalna francuska šansonjerka. Prema njoj se zovu one šiške kad se na čelo pusti kosa pa ravno podreže. Ja sam malo stariji za tu muziku koju pominjete, nekoliko godina sam zakasnio. Ostao sam u epohi da su, recimo, meni Pink Flojdi bili Betoven dvadesetog stoljeća i ja dalje nisam iš’o.

* Ali, negde sam pročitala kako ste rekli da ste mlađi, repovali biste na svoju poeziju?

– (smeh) Pa, da sam se trefio u ovom dobu sigurno je da bih repovao, ali bi bila jača poezija nego ovo na jedvite jade, pa sam ja čak napravio ironičnu i pakosnu definiciju šta je rep.

* Kažite, kako glasi? .

– Ne bih, ružna je, jer su to divni momci…

* Molila bih vas.

– Pa, kad imaš jedan poetski tekst koji je dobar ali ne toliko dobar da bi bio poezija i kad imaš muziku koja je dobra ali ne toliko dobra da bi bila muzika. I onda kad sastaviš to dvoje dobiješ rep.

* Super je definicija. A, da li možda pratite seriju „Senke nad Balkanom“?.

– Ne, ja sam televizor izbacio iz sobe ali imam ga u kući. Ja televiziju gledam leđima i ako se nešto dogodi, kad padne go, onda okrenem, pa gledam reprizu. Danas je mazohizam i čovek mora biti ozbiljno psihički bolestan da gleda naše političke informativne programe.

* Zašto?

– Ponavlja se i ne krije se uvjerenje naših vođa da je narod stoka. Oni to više i ne kriju – narode ti si stoka, ja ću sa tobom kao sa svakom stokom.

* Na koji način je na oblikovanje vašeg životnog scenarija uticalo to što ste ime dobili po bratu vašeg oca koji je stradao u Drugom svetskom ratu. To je jedna dosta teška priča i ona je i u vašoj knjizi „Otkup sirove kože“?

– Oblikovalo me je u tom smislu da sam ja nepopravljiva ljevica i nemoguće je meni biti u bilo kom obliku formacijskom u nečemu što pripada desnici mada uvijek ponavljajte svakome da su danas ti pojmovi relativizirani do te mjere da su se sve partije pretvorile u korporacije. Razumijete? Nema više ni lijevo, ni desno – nego ima ko je jači taj tlači, kako kaže kolega. Ali postoji nešto što traje u našoj generaciji kao snažno osjećanje za vremenom, ne komunizma, pošto on nikad nije ni postojao jer je utopija. Mi smo imali neki oblik socijalne države, i onda se javlja nostalgija za entuzijazmom koji je postojao kao kolektivno osjećanje, generacijski polet, osećanje kolektivnosti kao nečeg što služi općem dobru, a ne mafijaškom poslovanju i tako dalje. Uticalo je tako da čak i ono što jeste ljevo, ja vidim kao nedovoljno ljevo. Ja se politički uopšte ne moram atribuirati da bih znao da mi je jako drag Bakunjin, da mi je anarhizam blizak…

Pokazuje se apsurd i bezobrazluk
U razgovoru o Haškom tribunalu Sidran je imao još nekoliko opservacija među kojima ovu: „Pokazuje se apsurd, pokazuje se bezobrazluk ako ga metnemo u golu ravan logike. U osporavanju haških odluka u jednom primjeru, a slavljenju u drugom. Pa kad si priznao taj sud kad ti je oslobodio generala, pa priznaj ga i kad ustanovi to i to. Međutim, ne pominje se ono što je takođe veoma važno, a naše etnonacionalne elite, moramo to tako zvati da ne bismo pominjali imena i ko će tu znat šta tu sve spada, neće da razumiju notornu činjenicu ili je znaju ali je svjesno prešućuju – omjer ratnih zločina, omjer žrtava 1991. i 1992 godine apsolutno je proporcionalan u broju ljudstva i snazi naoružanja subjekata koji su u to uključeni.