Sigurno nije u pitanju slučajnost

Pozvonili smo na interfon i neko nam je otvorio. Na kraju hodnika čekala nas je devojka od dvadesetak godina, nasmešena, vitka, svetlih očiju i kestenjaste kose skupljene šnalom; zelena marama joj je skrivala vrat. Devojka je na besprekornom engleskom objasnila da se zove Anet Kraus i da je pomoćnica Johanesa Ibela, koji je tog dana bio u logoru Dahau. Prvo sam je upitao da li bi joj smetalo da nas moj sin snima; Anet Kraus se nasmešila i odgovorila ne. Zatim sam, dok nas je Raul snimao, ispričao devojci da sam ja pisac i da pišem knjigu o Enriku Marku. Ona je, naravno, čula za Marka, ali ga nije upoznala jer tada još nije radila u Memorijalnom centru kada ga je on posećivao, čak ni kad je izbio njegov slučaj. Upitala me je kakve knjige pišem.

– Romane – odgovorio sam joj. – Ponekad romane s fikcijom, a ponekad romane bez fikcije. Ovaj će biti bez fikcije.

– Naravno – kazala je ona. – Ovoga puta fikciju je već uneo gospodin Marko, zar ne?

– Tačno – odgovorio sam.

Odgovarajući na moja pitanja, Anet Kraus me je informisala kako arhiv funkcioniše, o istoriji logora i Memorijalnog centra, kao i o bazi podataka koju je pravio Johanes Ibel, dala mi je bibliografsku orijentaciju i precizirala neke podatke i datume. Kada se završilo ispitivanje, kazao sam joj da moram samo još nešto da je zamolim.

– Još nešto? – pitala je smešeći se u pravcu Raulove kamere.

Izvadio sam fotokopiju stranice registra na kojoj je pisalo ime Enrika Monera, ime koje je, tako kako je napisano, veoma ličilo na ime Enrika Marka, i upitao je mogu li da vidim original, ili kopiju originala, kako bih se uverio da li je Marko prepravljao fotokopiju ili nije.

– Naravno da možete da je vidite – odgovorila je.

Ustala je i izašla iz kancelarije. Dok je bila odsutna, Raul je ugasio kameru i mi smo se gledali puni iščekivanja. Setio sam se Brusa Vilisa i njegovog sina u trenutku kada spasavaju svet.

– Sigurno je u pitanju slučajnost – izletelo je Raulu.

– Sigurno nije u pitanju – odgovorio sam mu.

Anet Kraus se vratila posle nekoliko minuta, držeći u ruci papir, koji je spustila na svoj radni sto, između Raula i mene, i ostala da stoji između nas dvojice. Papir je bio fotokopija stranice registra koju sam tražio; spustio sam svoju fotokopiju pored njene, Raul je zaboravio da opet uključi kameru, a nas troje smo se odmah nagnuli iznad stola da bismo uporedili dokumenta. Istina je istog časa izašla na videlo. Marko je napravio remek-delo: u registru nije pisalo „Moner“ nego „Mone“ i naš čovek je iskoristio taj pisani akcenat koji mu je proviđenje podarilo, kako bi od njega napravio „c“; zatim je lako pretvorio „o“ u „a“, „n“ u „r“ i završio reč jednim „o“, tako da je, pošto je pažljivo još jednom prešao olovkom preko celog imena, delovalo da u knjizi nije pisalo „Mone“, ni „Moner“ nego „Marco“; sem toga, smišljajući kako da se ne primeti manipulacija, prešao je olovkom i preko skraćenice „Span“ (od „Spanier“: Španac) koja je stajala pored reči „Mone“, da bi slova obe reči imala istu debljinu i izgledala da ih je ista ruka pisala. Pogledali smo se svi troje. Raulova kamera nije zabeležila taj trenutak, ali ja ga nikada neću zaboraviti.

– Bili ste u pravu – rekla je Anet Kraus, ne prestajući da se smeši.

A ja sam pomislio, misleći na Marka: „Znao sam da me neće izneveriti.“

– Zajeban tip! – Raul nije mogao da se uzdrži.

A ja sam pomislio, gledajući u Raula: „Da, ali i ti si takođe Enrik Marko.“

Autor je jedan od najznačajnijih savremenih španskih i evropskih pisaca. NJegov roman Hohštapler objavljen je na srpskom jeziku u izdanju Arhipelaga.

Prevod sa španskog: Biljana Isailović