Silvija Plat: Žena koja je anksioznost pretvarala u moćne stihove

Kada je nečiji život kratak i obeležen tragičnim završetkom, često je teško izbeći priču o tome i posvetiti se onome što ih je definisalo kao osobu i umetnika. U slučaju Silvije Plat, još uvek se pišu biografije i otkrivaju do sada nepoznati detalji, a ona ipak ostaje tragična umetnica.

Da, ona jeste tragična i uprkos svim pokušajima analize i tumačenja njenih dela i postupaka to će i ostati tako, ali mnogo je važnije to da su odjeci njenih dela i danas značajni i da se uloga žena u društvu može tumačiti kroz ono što je ona pisala pre više od pola veka.

Ona je anksioznost, zbunjenost i sumnju koje su je morile pretvarala u moćne stihove koji su služili za samorefleksiju i neku vrstu priznanja sebi, ali i celom svetu putem belih stranica. To se, naravno, najviše odnosi na njeno najčuvenije delo Stakleno zvono, poluautobiografski prikaz njenog života koje se i danas smatra jednim od najboljih romana 20. veka.

U ovom romanu pratimo Ester Grinvud, devojku koja prelazi u veći grad kako bi radila u redakciji poznatog časopisa i, nakon inicijalne pomisli da je u pitanju ostvarenje sna, ona počinje da tone u depresiju i nervni slom.

To jeste delimični odraz onoga što je Silvija Plat preživela, jer je ona iz rodnog Bostona prešla u Njujork kako bi radila u uredništvu jednog magazina, nakon čega je ipak doživela razočaranje. To je pre svega poticalo iz shvatanja da društvo nameće mnoga ograničenja mladim ženama i da očekivanja nikada ne može da ostvari neko ko želi da ide van šablona.

Zbog svega toga, Plat pokušava da se ubije, nakon čega je primaju u psihijatrijsku bolnicu gde je podvrgavaju elektrošokovima. Uspela je da se oporavi i od toga, preseli u Englesku, gde je upoznala pesnika Teda Hjuza, za koga se udala i sa kim je imala dvoje dece, Fridu i Nikolasa.

Uprkos tome što su mnogi romantizovali njihov odnos kao intelektualistički i pun razumevanja, to je išlo i u neke nasilne situacije. Kada je saznala da je muž vara, Plat se odselila sa svojom decom i jedne večeri, nakon što ih je uspavala, zaključala se u kuhinji i stavila glavu u šporet na plin.

Neke detalje o njenom bračnom životu Hjuz je izbrisao iz njenih dnevnika pre objavljivanja, a pravu, neizmenjenu verziju otkrila je tek kasnije njena ćerka Frida. Iako je imala samo 31 godinu, čini se da je Plat oduvek pronalazila neku vrstu fascinacije u smrti, jer se mnogi stihovi dotiču ove teme, a u jednom od njih ona je upoređuje sa umetnošću kojom se uspešno bavi.

Ima tu još puno činilaca koji su uticali na njeno raspoloženje i pisanje, među kojima je i turbulentan odnos sa ocem. Sve to donelo je veliku borbu sa sobom i sa društvom u kome obitava, zbog čega uopšte ne iznenađuje to što se njena dela, a naročito Stakleno zvono, smatraju obaveznom lektirom za mlade ženske osobe.

Samo što to nije književnost koja treba zauvek da ostane relevantna zato što i dalje postoje iste stege i iste borbe ženskog roda, već to treba da bude lekcija koju ćemo nekad konačno naučiti. A danas, 90 godina od rođenja Silvije Plat, još uvek nismo.