Simeon Marinković: Reči su najmoćnije čovekovo oružje

Na ovogodišnjem Sajmu knjiga pojavila se i druga knjiga „Stilskih igara“, u kojima se basna o lisici i gavranu i dalje razrađuje u novom, čak neočekivanim varijantama – rondo, triolet, strambolo, glosa, radio drama, slovenska antiteza… čiji duh prate ilustracije Dušana Pavlića. Marinković u sajamskom razgovoru za „Danas“ govori o značaju negovanja jezika, stila, ne samo književnog, kao i o narodnom stvaralaštvu, do kog u „Kreativnom centru“ veoma drže.

– U našim školama ne neguje se dovoljno jezičko stvaralaštvo. Radeći sa đacima i studentima, video sam još odavno da je jezičko stvaranje najmilije mladima i najkorisnije za njihov razvoj. Vežbe, to jest stilske igre slične ovima u knjizi, koristio sam od prvog razreda osnovne škole do završnih godina studija. Osećao sam da basna u tom smislu pruža neograničene mogućnosti. Prva knjiga imala je veliki uspeh – dobila je sedam uglednih nagrada – i to je bio pokretač za nastavljanje s kreativnom igrom – kaže sagovornik „Danasa“.

* Čini se da je ova druga knjiga još razigranija i provokativnija od prve i u tekstu i u ilustraciji.?

– Druga knjiga je obimnija – prva sadrži oko 70 varijacija, a druga oko 100 novih. Autori su bili ohrabreni, njihova mašta se razigrala i – eto šta se dogodilo. Kao da ste otvorili rudnik zlata – nema kraja stvaranju.

* Da li ste vi i ilustrator Dušan Pavlić sad već postali „stilski“ tandem?

– U ovom poslu i Dušan i ja jednako smo „otkačili“ Imali smo slobodu i uzajamno smo se podsticali. Znate za ono zlatno pravilo: „U dijalogu se rađaju ideje“. Davali smo snagu jedan drugom. Zajedno smo dosad uradili više knjiga.

* Koja vam je stilska varijacija bila najzahtevnija i najizazovnija kao piscu?

– Najteže mi je bilo da napišem „Sonetni venac“. To je najvirtuozniji oblik lirske poezije – venac od 14 soneta i magistral, sve upleteno u akrostih. U našoj književnosti gotovo da se ne susreće. A, evo sada imamo „Sonetni venac“ lisca Antonija, posvećen njegovoj ljubljenoj lisici.

* Da li treba očekivati i treću knjigu i zašto se baš basna o lisici i gavranu pokazala kao najzahvalnija za ovakvu stilsku „obradu“ – tu su čak i kaligrami, parodije, bugarštice, bećarci?

– Obe knjige su velika škola iz oblasti teorije književnosti i stila izražavanja. Mislim da je 170 oblika dovoljan podsticaj mladima. Neka oni nastave da grade dalje. A mi ćemo sada raditi nešto drugo, ali – nikad se ne zna.

* Cilj obe knjige je da podstaknu maštu i svest o kreativnim mogućnostima u jeziku. Koliko je to važno u današnje vreme osiromašenog – „sajber“ i „administrativnog“ – jezika i čime objašnjavate veliki uspeh prve knjige?

– Mašta i svest o kreativnim mogućnostima u jeziku veoma su važne, zapravo najvažnije, jer su reči najmoćnije čovekovo oružje i oruđe. Sve počinje rečima – i ljubav, i mržnja, i ratovi, i mir, i građenje, i rušenje. „Reči su najveći dar kojim su nas bogovi obdarili“, govorio je još mudri Rimljanin Kvintilijan. Ako izgubimo reči, izgubićemo sebe. Nema ničeg važnijeg u obrazovanju i vaspitanju od usavršavanja govora i pisanja.

* Kreativni centar nedavno je objavio „Srpske narodne umotvorine“, kojima je zaokružio serijal posvećen srpskom narodnom stvaralaštvu. Zbog čega se nekako zaboravilo na te kratke govorne forme u kojima je sadržano viševekovno narodno iskustvo i mudrost, a koje su do nas pretekle zahvaljujući Vuku Stefanoviću Karadžiću?

– Osamnaest godina smo uporno radili kako bismo našu narodnu književnost izdali u pet knjiga – bajke, pripovetke, junačke pesme, lirske pesme i umotvorine – kratke govorne forme. Svaku knjigu smo brižljivo pripremali tri do četiri godine. Napravili smo najlepše izdanje na svetu. To naša narodna književnost zaslužuje jer je među najboljima na svetu. Najveći umovi su je ravnali s biblijskom „Pesmom nad pesmama“ i Homerovim epovima. Ona je velika narodna škola za život, ona je razgranat i jak koren iz kojeg može izrasti najlepše i najmoćnije stvaranje.

* Koliko je danas narodno stvaralaštvo potisnuto i koliko nam nedostaju takve knjige – od narodne epske i lirske poezije do bajki, pripovetki i sad umotvorina?

– Potisnuto je jer postoje prepreke – dosta arhaičnih reči i pojmova nepoznatih iskustvu mladih. Mi smo, međutim, taj problem rešili – sve je objašnjeno, lepo ilustrovano, propraćeno mislima onih koji već dva veka proučavaju našu književnost. Svaki obrazovni sistem treba da zna da se bez tog blaga dalje i više ne može. Tu je najveća snaga koju je narod vekovima stvarao.

* Kreativni centar je izdavač knjiga za decu, ali većinu vaših naslova čitaju svi uzrasti. Čime to objašnjavate?

– Kad je nešto lepo i s ljubavlju stvarano, to čitaoci osete još na prvi pogled i to onda svima prija.

U školama nedovoljno stvaralačke slobode

Imam utisak da se danas, nažalost, više teži ka nekoj uniformisanosti i pomodarstvu. U školama i na fakultetima nedovoljno je slobode u stvaralaštvu. Osnovni uslov kreativnosti jeste sloboda da se bude drugačiji i da se pogreši. To znači da se na grešku ne ide sabljom, već da treba pružiti ohrabrenje za dalja istraživanja – kaže Marinković.