Simon Čudotvorac u Šapati

„Voleo bih to da vidim“ – promrmlja malo unjkavo mršavko u ulozi Petra, ali s nekakvom dvosmislenošću, ne kao dramsku repliku već kao nešto što debelom kolegi lično saopštava.

Jedna gledateljka podiže ruke i navijački zapljeska sumnjičavom Petru znajući izgleda njegove privatne nesuglasice sa Simonom. Malo dekoncentrisani letač k nebu poče nešto da petlja s konopcem koji mu baciše iz cugova.

Tehničar pogasi scensko svetlo i osvetli ga reflektorom. Simon, zavezan oko struka, poče polagano da se odvaja od poda i podiže. Kao da sve nadvlada strah, ne da li će poleteti u nebo već da li će ga konopac izdržati.

Gospođa pored mene, red 8, sedište 9, zagladi punđu rukom i zapuhnu me jakim ali već umornim dezodoransom pod pazuhom. To kao da oslobodi stogodišnji ustajali znoj sa starih plišanih fotelja i napokon nadjača mirise nasprejisane sale.

Zašto li sam se i odazvao sasvim iznenadnom i zlatotiskom odštampanom pozivu u pozorište? Već me odavno niko nigde ne poziva, a zapuštena pozorišna zgrada je već godinama zatvorena. Valjda me je baš zbog toga poziv i privukao. Ali ovo kao da je nekakvo ruganje. Autoru, meni?

Gledajući glumca koga su nekako dizali u vrh pozornice, na proscenijum izađe postarija glumica zevajući s naporom ali bez glasa.

Njene grimase i ćutanje se odužiše. Još su se gore pod zavesom videle noge uzletelog prvaka kada se sad već razgovetno i u sali čulo šaptanje suflera: „On je ipak poleteo“, „on je ipak poleteo“.

Zanemela glumica zurila je u publiku. Šaptač joj je već vikao kad i iz prvih redova počeše da ponavljaju: „On je ipak poleteo“, nejasno je da li to pomažu njoj ili izražavaju sopstveno čuđenje. „On je ipak poleteo“ – strujalo je salom i kovitlalo prašinu pod svetlom reflektora. Nešto gadno zaškripa, verovatno čekrk koji je okretao konopac, i Simon se zaustavi negde u vrhu pozornice.

Predstava je stala. Debeli prvak se pod cugovima nekontrolisano obrtao, čas su mu virile noge, čas lice pomodrelo od stezanja konopca u struku, zapravo, stomaku.

Ali zašto svi zure k meni? Pa i uzleteli glumac! Svaki put kada mu se pojavljivala glava, gledao je baš ka redu osam, sedištu osam.

A u njemu sam sedeo ja.

Gledaoci s balkona načičkani na ogradi zurili su u parter. U mene! Glumci kao na zaustavljenoj slici zagledani u mene. Čulo se samo stenjanje debelog prvaka. Gospođa sa susednog sedišta unese mi se u lice.

Iz mraka su me probadale iskolačene oči. Obuze me strah, vrućina i obli znoj. Ustadoh osećajući kako me pogledi bodu i guraju iz sale.

Vitlali su se mirisi usedelih tela kroz crnu izmaglicu uskovitlale pozorišne prašine, razvodnici su se sklanjali u tamu, jedan vatrogasac je rukama nešto gestikulirao, panik-svetlo vuklo me izlazu. Izađoh u mračnu Šapatu.

Malo je radosti u Šapati. Pa i tuge. Sve je utišano, javlja se iznenada i bez jasnog razloga. Kao da je precizni mehaničar emocija instalirao nekakve graničnike pa raspoloženja ne mogu do kraja ni na jednu ni na drugu stranu.

Šapatani gledaju u oblake, osluškuju fijuk vetrova izdaleka i klepet ptica u visinama pokušavajući da protumače poruke koje donose.

Retko otvaraju prozore, a kada ih otvore, nad gradom se mešaju svežina s neba i ustajali vazduh iz soba. A nijedno da nadvlada. Svi pomno osluškuju, tiho dišu i nešto očekuju. Iz fasada zgrada kao znoj izbija prošlost. Grad stoji, a vreme prolazi nad njim.

Autor je romansijer i esejista, pisac romana „Paranoja Barona Aldina“ koji je upravo objavljen u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs