Sindi Loper kreće na oproštajnu turneju: Traumatično detinjstvo, nemilosrdan posao, ali i sa 71 i dalje želi da se zabavlja

Sindi Loper ima više od 70 godina i rešila da završi sa scenskim nastupima velikom oproštajnom turnejom.

Turneja se simbolično zove „Girls Just Wanna Have Fun Farewell Tour“, a u Evropi već ima zakazanih 11 nastupa, sa finalnim koncertom zakazanim u Accor Areni u Parizu u petak, 28. februara 2025.

Pored francuske prestonice, američka umetnica planira da poseti i Glazgov, London, Belfast, Budimpeštu, Prag i Berlin.

U velikom razgovoru za Gardijan, Loper je otkrila mnoge detalje iz svog života, pričala je o dokumentarcu koji je snimila, o Trampu, nemilosrdnoj muzičkoj industriji.

Ova pevačica je tema ostvarenja „Let the Canary Sing“, novog filma Alison Elvud. Film prati Loper od njenog teškog detinjstva sa nasilnim očuhom, kroz muzičku scenu Njujorka i rane bendove, do objavljivanja feminističke himne „Girls Just Want to Have Fun“, i dalje.

Tu su sukobi sa muzičkim direktorima koji ne razumeju njen umetnički senzibilitet i žele da se takmi sa Madonom. A zatim dolazi i do prekida karijere. One pop karijere, svima vidljive. Sindi i dalje radi, aktivistkinja je i autorka nagrađivanih mjuzikla.

Kako je bilo snimati film?

„Dobra vest je da to nije triler, i ona preživi na kraju,“ kaže Loper sa smehom.

Ove nedelje u Velikoj Britaniji ima rasprodat koncert u Rojal Alber Holu, nastupa na Glastonberiju i ima oproštajnu turneju koja počinje kasnije ove godine. Možda će imati još nekoliko koncerata posle toga, kaže, ali neće biti više turneja po arenama.

Loper kaže da nije videla smisao snimanja filma u početku. Zatim je razmišljala o ženskim grupama za podizanje svesti iz 1970-ih.

„Sve bi učile jedna od druge. Žene svih uzrasta bi se okupljale i pričale svoju priču… Za mladog umetnika, jedina stvar koju bih želela da znaju je da ne odustaju, zar ne?“

To je oduvek bio njen moto. „Moraš čekati svoj dan? Velika stvar. Doći će ako ne odustaneš. Ukopaj se, pogledaj, vidi kako da se pripremiš. Još jedan čuvar kapije? Samo ću ga zaobići i nastaviti, jer uvek postoji način.“

Zvuči borbeno i odlučno – i jeste – ali u svojim memoarima iz 2012. godine, Loper takođe piše da se nikada nije osećala dovoljno dobrom i da su je mučile sumnje u sebe.

„Shvatila sam,“ piše ona, „da možda nikada neću osećati da je moj rad dovoljno dobar.“ Da li se još uvek tako oseća? „Da, šališ se? Imam napade panike jer mislim da neću biti dovoljno dobra, ali samo nastavljaš napred, nastavljaš pokušavati i ostaješ odlučan. Jedino znam da kada pevam i izgubim se u trenutku, to je kao raj, kao da si slobodan. Pevaš da bi leteo, da bi bio nešto drugo, da ideš bilo gde gde te tvoja mašta može odvesti.“

Detinjstvo u Kvinsu

Sindi Loper je odrasla u Kvinsu u Njujorku, u stanu ispod svojih deke i bake, stare sicilijanske porodice.

Njen otac je bio službenik brodarske kompanije, a majka konobarica. Kada je Loper imala oko pet godina, njeni roditelji su se razveli, a majka se zatim udala za čoveka koji je bio fizički nasilan.

Jednom, kao tinejdžerka, Loper ga je uhvatila kako gleda kroz ključanicu dok se kupala, i ubrzo nakon toga napustila je dom, noseći samo osnovne stvari – četkicu za zube, rezervno donje rublje, jabuku i primerak knjige Joko Ono sa uputstvima i crtežima „Grapefruit“. Ova knjiga, piše ona, „postala je moj prozor za gledanje života kroz umetnost“. (Primer uputstva iz knjige: „Slušajte zvuk okretanja Zemlje“)

Loper je živela sa svojom sestrom na Long Ajlendu, preživljavajući na špagetama i kratkotrajnim poslovima, i provela nekoliko godina lutajući – svirajući na ulici u Njujorku, pohađajući umetnički koledž u Vermontu – pre nego što se pridružila prvom od nekoliko bendova i pevala u klubovima u svom kraju.

Radila je i kao striptizeta, da bi skupila novac za opremu za bend, ali joj je dojadilo ponižavanje. Dala je otkaz.

Otprilike u isto vreme, kaže da je doživela ozbiljan seksualni napad. Napao je kolega iz benda, i dve žene koje su bile u njegovom stanu. To ju je ostavilo zapanjenom, i ponovo je isplivalo na površinu godinama kasnije kada je bila na terapiji.

U momentu kada Sindi Loper potpisala ugovor sa izdavačkom kućom sa bendom „Blue Angel“, imala je manje od 30 godina.

Bend nije prošao dobro i ali čelnici kuće su nagovorili Sindi da krene u solo vode. Kada je konačno pristala, morala je da se bori sa bivšim menadžerom na sudu i bankrotirala – ali kao siromašan umetnik, Loper nije imala mnogo da izgubi. Sudija u slučaju presudio je u korist Loper rečima: „Neka kanarinac peva“, što je postalo naslov dokumentarca.

Nova Barbra Stersend i ostali pokušaji

Producenti izdavačke kuće prvo su želeli da Sindi postane nova Barbra Strejsend.

„Gledajte, već ste imali Strejsend,“ kaže sada. Zatim su rešili da će biti konkurencija Madoni, čiji je debi album iz 1983. izašao nekoliko meseci ranije i dobro prošao. „Kao da možete imati samo jednu uspešnu ženu. Šta je to, dođavola?“ kaže Loper. „Ta žena nas zabavlja godinama. Napravila je sjajne pop pesme. Želim da budem konkurentna, ali ne suprotstavljena drugoj ženi. Nisam za to.“

Loper se često sukobljavala sa muzičkim direktorima. Da li bi imala drugačiju karijeru da je bila više savitljiva? „Da, verovatno bih imala, ali ne bih bila ono što jesam. Ne znam kakav bi taj put bio. Možda bi bio lakši neko vreme, ali htela sam da učim. I, iskreno, uvek sam želela da budem veliki umetnik.“

U svojim memoarima, muzička industrija 1980-ih zvuči užasno seksistički. Ona se smeje. „Misliš da sada nije seksistička?“ Na početku karijere nije bilo tako loše, kaže ona, jer šef njene izdavačke kuće, Lennie Petze, „nije bio takav. Kada je on otišao, bilo je, kao, o moj Bože.“ Rekli su joj da pokuša da nosi farmerke i majicu (u pravom Lauper stilu, ona je dekonstruisala majicu, cepajući je i dodajući lance). „Sećam se da sam jednom ušla, a tip me je gledao od glave do pete, gledajući mi grudi i lice i smeškajući se. Bilo je stvarno gadno.“

Girls Just Want to Have Fun

Njen prvi album, She’s So Unusual, sadržao je hit za hitom, od kojih je mnoge sama napisala, uključujući Time After Time i She Bop. Pesmu Girls Just Want to Have Fun nije ona napisala, ali je promenila tekst i osećaj pesme i postala je ogroman hit. Odjednom je postala poznata, ali i izolovana. Išla je na turneje ali su je menadžeri uvek držali izolovano od drugih.

„Tako sedite sami, i čujete bend i sve napolju kako se smeju i dobro se provode.“ Na koncertima su je dočekivali s histerijom. Bila je poznata i sretala se sa poznatima, ali se nije sa njima družila. Publika je obožavala zato što nije znala za autocenzuru, uvek je govorila šta je mislila. Na turneji u Italiji, pod uticajem svoje italijanske porodice, rekla je novinarima da su najveći ugnjetači žena crkva, porodica i vlada.

Njen drugi album, True Colors, izdat je 1986. godine. Sindi se osećala iscrpljeno – zbog hajpa i naporne promotivne turneje, ali i zbog tuge zbog gubitka bliskih prijatelja zbog epidemije AIDS-a. Oporavljala se od operacije endometrioze i bila je nekoliko godina pod terapijom.

Želela je da piše političke pesme, ali su joj rekli da ne može, iako je ukazivala na to da je njena prerada Girls Just Want to Have Fun bila politička. (Loper je bila snažno pod uticajem feminizma drugog talasa i želela je da napravi uzbudljivu pesmu koja slavi žensku radost)

Aktivistkinja

Izvršni direktori nisu mogli da vide dalje od zabavnog spota i veselog zvuka; jedan joj je rekao da pravi „jednokratni“ pop. Da li je osećala da je ljudi ne shvataju ozbiljno kao umetnicu? „Znala sam da je moja publika prepoznala,“ kaže ona.

Pesma je postala poziv na akciju u SAD-u od juna 2022. godine, kada je Roe protiv Wadea poništen – presuda koja je ženama garantovala pravo na abortus. Loper je te godine osnovala Fond za osnovna prava Girls Just Want to Have Fundamental Rights, donirajući novac organizacijama koje podržavaju zdravstvenu zaštitu žena i pristup abortusu.

„Nemamo autonomiju,“ kaže ona. „Plaćamo iste poreze kao i svaki muškarac, a on ima autonomiju, a mi nemamo. Kako vam to odgovara? Kakav je osećaj da vlada upravlja vašim telom? Nije mi dobar osećaj. Želim da budem slobodna i da imam iste građanske slobode kao i bilo koja druga osoba u mojoj zemlji, i tada imamo jednakost. Ako nismo svi jednaki, onda niko od nas zapravo nije, jer se uvek može okrenuti protiv vas.“

Uzdiše. „Kada zatvaraju klinike, zatvaraju postnatalnu negu, prenatalnu negu, postoji visoka stopa smrtnosti među afroameričkih žena koje umiru tokom trudnoće, ili nakon nje, ili beba umire. Ne razumem šta se dešava u ovoj zemlji.“

Kad se pojavila u Celebrity Apprentice 2010. godine, Donald Trump je još uvek bio samo drzak TV lik; Loper je čak pisala lepe stvari o njemu u svojoj knjizi. I sada?

„Imamo čudnu politiku,“ kaže ona, „da ako ste osuđenik, ne možete glasati, ali očigledno možete kandidovati za predsednika.“ Podela je zabrinjava. „I dalje osećam u svom srcu da su ljudi pravedni, a kada nisu, to je zato što se plaše i ne znaju.“

Kada karijera stane

Sindin drugi album nije prošao tako dobro kao njen debi, iako je naslovna pesma, True Colors, bila hit – takođe je postala himna LGBTQ+ zajednice, a dve decenije kasnije Lauper je suosnovala organizaciju True Colors United kako bi podržala beskućničku LGBTQ+ omladinu. Njen treći album, A Night to Remember, izašao je 1989. godine, ali je zaustavio njenu karijeru. Dobio je minimalnu promociju od njene izdavačke kuće, koja je izgledala kao da je izgubila interesovanje za nju.

Šta ju je održavalo? „Pomislila sam, ako želiš da budeš pravi umetnik, prihvatiš to i nastaviš dalje.“ Pisala je pesme za mjuzikl Working Girl, baziran na filmu iz 1988. godine, i postoji rečenica u njemu koja joj se sviđa.

„Odakle dolazim, primaš udarac, popraviš kosu i vraćaš se“, kaže.

„To je nekako način na koji sam živela. Padneš, ustaneš, sa svakim neuspehom naučiš nešto važno jer život za učenje. Ne dolaziš na svet znajući sve, i ako bi znao, kakva bi to zabava bila? Koja je svrha?“

Živi za promene

Loper se više puta menjala. Osvojila je Emi nagradu 1995. godine za svoju ulogu u TV seriji Mad About You. Napravila je dens album, zatim bluz album, zatim kantri album, i podržavala Tinu Tarner i Šer na turneji. Prešla je na pisanje za pozorište, a mjuzikl Kinky Boots, za koji je napisala muziku i tekstove, otvoren je 2012. godine, a zatim prebačen na Brodvej naredne godine; Loper je osvojila Tony nagradu za najbolju muziku. Working Girl bi trebalo da izađe sledeće godine i možda će napisati još jedan album.

Ali za sada tu je njena oproštajna turneja, koja će biti proslava.

„Želim da se zahvalim svim ljudima koji su me pratili od jednog albuma do drugog. Samo želim da se oprostim na zabavan način koji će ih naterati da se osećaju kao da su na zabavi.“

Lauper je preživela sve – teško detinjstvo, traumatična iskustva, nemilosrdan posao. „Samo mislim da nastaviš dalje i pronađeš male stvari koje te čine srećnim. Stvari za koje misliš da su apsolutni kraj sveta, zapravo nisu, one su samo kraj tog poglavlja i ima mnogo poglavlja u tvom životu. Jedan prijatelj mi je to jednom rekao i nisam razumela, ali sada razumem.“

Turneja Sindi Loper

„Girls Just Wanna Have Fun“ Farewell Tour Datumi:

Subota, 8. februar: Glazgov, UK – OVO Hydro
Nedelja, 9. februar: Mančester, UK – Co-op Live
Utorak, 11. februar: London, UK – The O2
Petak, 14. februar: Birmingem, UK – Resorts World Arena
Nedelja, 16. februar: Belfast, UK – SSE Arena
Sreda, 19. februar: Budimpešta, HU – Budapest Sportaréna
Petak, 21. februar: Lodz, PL – Atlas Arena
Nedelja, 23. februar: Prag, CZ – O2 Arena
Utorak, 25. februar: Berlin, DE – Uber Arena
Sreda, 26. februar: Diseldorf, DE – PSD Bank Dome
Petak, 28. februar: Pariz, FR – Accor Arena