Šindlerova lista 30 godina kasnije: Crveni kaputić koji i danas ostavlja knedlu u grlu

Šindlerova lista je, za one koji to slučajno ne znaju, film o genocidu nad Jevrejima u Drugom svetskom ratu. Režirao ga je jedan od najvećih, Stiven Spilberg.

Filmski reditelji su gledali na holokaust iz različitih uglova. Neki su se fokusirali na određene regione. Drugi su posmatrali korz oči dece. Neki su isticali pojedince koji pomažu Jevrejima. Činjenica je da se ipak svaki pogled bavio veoma stvarnim i užasnim vremenom u ljudskoj istoriji.

Nacistički pokolj šest miliona Jevreja označava jedno od najmračnijih vremena na svetu. Ali to je takođe period koji nikada ne treba zaboraviti i promišljeni filmovi mogu pomoći da se sećamo.

Spilbergov tročasovni film priča ubedljivu priču o Oskaru Šindleru, nemačkom industrijalcu koji se opirao Nacističkoj partiji zapošljavajući Jevreje zatvorene u koncentracionim logorima u svojim fabrikama posuđa i municije. Godine 1993. godine, 30. novembra na datum objavljivanja Šindlerove liste, film je stekao priznanje kritike, a kasnije je dobio dvanaest nominacija za Oskara.

Na 66. dodeli Oskara, Šindlerova lista je osvojila sedam od dvanaest nominacija. Spilberg je tad kući poneo svog prvog Oskara, osvojivši nagradu za najbolju režiju. Uprkos globalnom priznanju koje je Šindlerova lista dobila, fotografija filma u sivim tonovima čini ga dirljivim, istorijskim i mračnim narativom koji i danas osvaja publiku. Spilberg je uzeo jedinstven i kreativan rediteljski pristup snimanju Šindlerove liste u crno-beloj tehnici.

Ipak, odlukom da mu oduzme boje, a onda ih vrati u jednom malom segmentu, ostavio je neizbrisiv trag u istoriji filma.

Šindlerova lista i istorija filmske umetnosti

Crno-bela fotografija je dala filmu osećaj nalik dokumentarcu. Spilbergov cilj bio je da „stvori osećaj istorijske i emocionalne autentičnosti“. Ipak u sceni u kojoj Šindler posmatra masakr Spilberg upotrebljava boju fokusirajući se na devojčicu u jarko crvenom kaputu koji služi kao jedini izvor boje u filmu. To je njeno prvo pojavljivanje je u legendarnoj sceni likvidacije u filmu, u kojoj se Jevreji ubijaju i transportuju u Aušvic.

Spilberg daje snimak Šindlerovog potpunog gađenja pre nego što prebaci kameru u snimak iz Šindlerove tačke gledišta. Publika vidi ono što vidi Šindler – devojčicu u crvenom kaputu u suprotnosti sa užasima genocida.

Sledeći put kad vidimo devojčicu, ona je mrtva, sa drugim ubijenim Jevrejima. Njen kaput prvo simbolizovao borbu protiv zla, dok na njenom mrtvom telu, crveni kaput simbolizuje krv Jevreja. Krv onih koji su masakrirani u ime mržnje i diskriminacije.

Speilbergov simbolizam evocira istorijsku predstavu jevrejskog krvoprolića u bioskopu – što je ilustrovano u Deset zapovesti Sesila B. DeMilija (1956), koja potresno prikazuje krv koja šiklja iz Mojsijevog štapa.

U Spilbergovom filmu, ovo je ključni trenutak kada Šindler shvata da drži sudbinu Jevreja u svojim rukama. Shvatio je da mora nešto da uradi i uradio je — angažovao je brojne jevrejske muškarce, žene i decu da rade u njegovim fabrikama emajliranog posuđa i municije, spasavajući pritom 1.200 života.

„Šindlerova lista“ je bila veliko tehničko dostignuće. Spilbergov izbor da snima crno-belo, zajedno sa ručnim kamerama i strateški postavljenim širokougaonim snimcima doprinosi autentičnosti.

Pomaže mu i snimanje na ili blizu lokacija stvarnih događaja. Spilbergova želja za realizmom se zaista isplati i lokacije su bile veliki deo toga. Ali ta ista želja za realizma je takođe otežala snimanje režiseru. Rečeno je da je više puta plakao tokom snimanja i bilo je određenih scena koje bukvalno nije mogao da gleda.

„Šindlerova lista“ je odličan film, ali ga je razumljivo teško gledati. To je uznemirujuće i emocionalno iscrpljujuće. Ali to je takođe film ogromne snage i duboke iskrenosti. Vizuelno zapanjujuće delo koje nas tera da se suočimo sa ovim užasnim istorijskim događajima. To je takođe priča o neverovatnoj transformaciji čoveka.

I dalje se priča o sjajnim ulogama koje su ostvari Liam Nison, Ralf Fajns i Ben Kingsli, i mnogi su i dalje mišljenja da je prava pljačka to što niko od njih nije osvojio Oskara.