Foto Tanja DrobnjakStvarno ne znam kako sam prespavao početak da to ne primetim, ali tako je bilo – festival je blesnuo odmah nekim ćaknutim, pomerenim sjajem sa prve špice koju je uradio profesor Majdak, te špice sa koje nas je iz nesvesnog gledalo Magritovo nebesko oko, sa koje su svetlele Ejzenštejnove Odeske stepenice, i euforični Velsov lik iz Građanina Kejna, kao i dert Skupljača perja… pa iako je zamenik ministra greškom rekao da otvara Prvi festival amaterskog filma, iako su mnogi u početku papagajski ponavljali tu njegovu grešku, i mada su se publika i selektori u kaputima u sali s mukom dogrevali pored stare furune, festival je ipak nastavio da razgoreva svoje sve luđe svetlo u bivšem velegradu u kojem se osećao miris baruta sa fronta i iz uličnih sačekuša, u varoši okupanoj, okupiranoj u boje Pinka, Grand-parade, direktnih prenosa rata;
a ovde, boravili su u Domu sindikata kao u kakvom duševnom azilu ljudi koji bi satima mogli da razgovaraju o Vong Kar-vaju, o Džarmušu ili Romeru, koji bi bukvalno sedeli jedni drugima u krilu na projekciji Idiota Larsa fon Trira, ili bi uskakali na projekciju u DKC-u pravo sa uličnih demonstracija, dok je kordon Miloševićeve policije sa šlemovima okićenim cvećem buntovnih studentkinja stajao napolju, odmah pored biskopa u Kolarčevoj…
i video sam lepo kako to svetlo još jače plamti kada su počeli dolaziti prvi čudaci iz sveta, iz drugih vremenskih zona, reditelji sa svojim filmovima, koji bi menjali letove i prevozna sredstva samo da stignu do izopštenog Beograda gde bi pevali i plakali uz našu muziku u „Tri šešira“, ili zabavljali publiku na sceni sve dok operater ne popravi ton, ili bi na press-konferencijama zaljubljeno pokazivali slike svojih bivših žena i glumica…
i shvatio sam da blešti još više taj sjaj nakon što su studenti ušli u zapaljenu Skupštinu sa natpisom BEOGRAD JE SVET, i video kako dolaze nove generacije naših autora koji snimaju svoje priče zadojeni energijom sa našeg festivala i onim sjajem Magritovog oka, stvarno ništa nije moglo sprečiti taj celuloidni požar da se dalje rasplamsava i širi, ni jednogodišnja pauza zbog sudskog spora, kao ni privremena zabrana projekcije kineske Letnje palate, kada se naša vlast naprasno opet setila da ova fešta postoji, kao ni globalna pandemija kada smo sedeli kao preživelo jato pingvina u Sudnjem danu, sa kljunastim maskama na glavama, nas svega pedesetak u ogromnoj sali – sve je to prošlo,
a ostaje iza svake godine radost ovih mladih ljudi, volonterki i volontera, jer učestvuju u nečem što se razlikuje od svega što se u našoj zemlji medijski proizvodi i servira, kao i slična radost onih što su pre tridesetak godina bili mladi, od kojih su se neki, verujem, na ovom festivalu upoznali i zavoleli, iz čega su nastala neka deca koja sad drugačije vide onaj ćaknuti sjaj s početka kao i sve autorske filmove, dok smo mi ostali isti, ali sve više ludostima okrenuti što smo stariji, sve više polažući u divni Bunjuelov kredo – Kad bi filmsko platno prosijalo svoju pravu svetlost, univerzum bi iščezao u plamenu…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
