Skandali, zločinci i njihove žrtve

Režiser i upravnik Kameršpile, Holanđanin Johan Simons, inscenirao je višeslojnu semantičku materiju asocijativne proze Jelinekove groteskno-košmarnog sadržaja. Simons je, imajući odrešene ruke, komad žanrovski determinisao, nazvavši ga „tragičnom komedijom“. Sa tom figurativnom ambivalencijom je komad stilistički i pisan i igran. Sedmoro nemačko-belgijskih glumaca izvodi ovu burlesku u apstraktnom prostoru, na praznoj bini, uz jedan klavir za kojim sedi pijanista u skijaškom odelu. Pritom je muzika koju protagonisti pevaju uz pratnju skurilnog skijaša-pijaniste, pre nekakvo atonalno štucanje, mucanje i buncanje odnosno nekakva dadaistička seansa, no artikulisana muzika koja bi iole podsećala na beskrajno lirske Šubertove „lider“. U tragičnoj, gorkoj i zajedljivoj komici ovog metafizičkog komada, sazdanog iz polifonih monologa u osam slika, reč je o skandalima, zločincima i njihovim žrtvama. Difuzni identiteti, razlomljena, ambivalentna subjektivnost protagonista karakteriše savremeno pozorište. Sa tim duktusom je Jelinekova pisala ovaj komad. Autorka je u dogovoru sa Kameršpile ovaj komad koncipirala kao „demokratsko pisanje“, otvorivši koautoru tj. režiseru mogućnost da ga scenično „dopiše“. Asocijativna proza Jelinekovog manuskripta sadrži mnoštvo motiva od kojih je Simons možda samo polovinu scenično vizualizovao. Propast finansijskog kapitalizma, bankrot austrijske banke Hipo-Alpe-Adria, mahinacije, spekulacije, obmane, mentalni prelomi, moralno rasulo i njihov odraz, čine aksijalnu liniju dramaturgije prvog dela „Zimskog putovanja“. U njega su utkane i amizantne, humorističke sekvence svadbe sa „hipernevestom“, kao metaforom afere i skandala u vezi sa kupovinom te trule banke odnosno finansijske provalije bez dna. Ta epizoda sa „hipernevestom“ je bio fascinirajući „grand ginjol“ kontrapunktski orkestriran u dramaturšku celinu oporih poruka. Lik i slika u javnosti Nataše Kampuš, devojčice koju je bila kidnapovana i koja je nasilno u podrumu psihopate-otmičara provela više od osam godina, jedna je markantnih dramaturških linija komada Jelinekove. U centru komada nesumnjivo stoji senilno dementni otac Elfride Jelinek, oboleo od Alchajmerove bolesti. Tu ulogu je bravurozno tumačio Andre Jung, jedan od najboljih nemačkih glumaca. U toj ulozi je i koda i metafora egzistencijalnog, apokaliptičkog sumraka koju nam je Jelinekova predstavila svojim novim komadom. Privatni refleks figure dementnog oca daju poseban autobiografski pečat ovom njenom komadu. Između Jelinekove i Šuberta vlada metatematski paralelizam. Šubertova nesreća nas se emocionalno dotiče kroz njegovu beskrajno dirljivu muziku. U epskom univerzumu skandala Jelinekove, zločina i njihovih žrtvi, svi imamo razloga da budemo nesrećni. Kulturni pesimizam je ostinatni bas u opusu Elfride Jelinek.

„Anđeo uništenja“ u izdanju Rendea

Beograd – Nedavno je izdavačka kuće Rende objavila jedan komad Elfride Jelinek „Rehnic – Anđeo uništenja“ u prevodu Bojane Denić. Komad se bavi zbivanjima u noći između 24. i 25. marta 1945. kada je grofica Margit fon Baćanji u svom zamku Rehnic u Burgenlandu gozbu za komšije, velikodostojnike lokalne Nacionalsocijalističke partije, SS oficire – od kojih je jedan bio njen ljubavnik – a i za nekolicinu dobrih strelaca iz redova nacista. Vrhunac te noći pijanstva i razvrata bio je masakr nad 180 Jevreja na prinudnom radu. svi su pobijeni te noći, osim dvojice koji su bili zaduženi za kopanje grobnica. Oni su ubijeni sutradan. U Austrij se o ovom događaju ćutalo decenijama, tragovi zločina su uklonjeni, masovne grobnice nikada nisu pronađene. Protiv tog ćutanja ustaje Elfride Jelinek u ovom komadu, ćutanja koje izjeda tkivo nacije i koje nikakvo dobro ne može da donese. K. R.