Skulptura posle poznog modernizma

Prema rečima profesora Jerka Denegrija, srpska skulptura u poslednje dve decenije prošlog veka suočavala se s problemima i prolazila je kroz procese u osnovi iste kao i skulptura na međunarodnoj umetničkoj sceni. „Kao generacijski fenomen, skulptura 80-ih brzo se osula, a istorijski značaj sačuvali su Dragoslav Krnajski, Vera Stevanović, Darija Kačić, Božica Rađenović, Veljko Lalić, Olivera Dautović. Do danas je najproduktivniji ostao Mrđan Bajić, kao najpostojaniji protagonista srpske skulpture u poslednje dve decenije. Fenomen kompaktniji od prethodnog predstavlja pojava koja je svojevremeno, krajem 80-ih i početkom 90-ih, nastala pod pojmom nova beogradska skulptura, čiji su predstavnici Srđan Apostolović, Zdravko Joksimović, Dobrivoje Bata Krgović i Dušan Petrović. Srodan im je, po nekim osnovnim osobinama pripadništva duhu vremena, fenomen nove vojvođanske skulpture koju su sačinjavali Zoran Pantelić, Rastislav Škulec, Ratomir Kulić, Živko Grozdanić, Igor Antić, Milica Mrđa Kuzmanov…“, objasnio je Jerko Denegri.

U predgovoru za katalog Denegri je naveo da „srpska skulptura poslednje dve decenije prošlog veka, shodno retoričkim potencijalima sopstvenog medija, kao da ispoljava neko nadindividualno osećanje nesigurnosti, neizvesnosti i nespokojstva unutar neprestanih istorijskih kriza kraja proteklog i početka tekućeg milenijuma usred kojih umetniku pojedincu ne preostaje drugih uporišta osim onih u svom zasebnom neotuđivom delu“.