Slavko Štimac za Danas povodom Nagrade „Fabijan Šovagović“ na Pulskom festivalu: Najvažnije mi je bilo da u godinama naših havarija ostanem istinit

Legendarni glumac ovogodišnji je dobitnik nagrade „Fabijan Šovagović“ Društva hrvatskih filmskih autora i producenata, jedne od najprestižnijih glumačkih nagrada koje se dodeljuje glumcu ili glumici na Pulskom festivalu čije je delovanje ostavilo veliki trag i doprinos u istoriji hrvatske kinematografije, a ovo visoko priznanje danas mu je svečano uručila Anja Šovagović-Despot.

– Volim Pulu, ja sam u Puli odrastao na filmu, prvi put sam ušao u Arenu 1972. godine. Tu je jedna atmosfera fantastična, ne znam koliko ljudi može da primi gledalište, ali prisustvovao sam događajima kada je u Areni u nekim godinama bilo verovatno i po deset hiljada gledalaca. To je nešto što se ne zaboravlja – rekao je Štimac, dodajući da je „ušao u neke godine“.

– Dobio sam Nagradu „Pavle Vuisić“, sada i „Fabijan Šovagović“, mislim da je to dovoljno. A ove nagrade dokazuju da sam sada u godinama kada se one dodeljuju. Svaki od filmova u kojima sam igrao, uvek me pogodi kada ga danas gledam, iako nisam od onih koji vole sebe da gledaju. I uvek se sećam kako sam se osećao dok sam radio određeni film.

Imam takvu prirodu da nisam imao problem ni sa jednim rediteljem, a sarađivao sa sa mnogima. Ipak, najvažniji su mi oni na početku, kojisu udarili temelje mog rada. Danas b mogao da kažem da je jedino važno biti istinit, to je naš glumački zadatak – da nam ljudi veruju kad gledaju film. Rekao bih da je to najvažnije i u privatnom životu: biti istinit u karakteru.

Kako je na ceremoniji u Domu hrvatskih branitelja (ovogodišnji Festivalski centar), istakao Danilo Šerbedžija, predsednik DHFA, Slavko Štimac se proslavio u dečačkoj dobi glavnom ulogom u filmu „Vuk samotnjak“ (1972) Obrada Gluščevića.

– Odonda je ostvario niz nezaboravnih uloga u filmovima, kazališnim predstavama i televizijskim serijama, sarađujući s najvećim rediteljima svog vremena, uključujući Branka Bauera, Matu Relju, Petra Krelju, Gorana Markovića, Gorana Paskaljevića, Slobodana Šijana, Emira Kusturicu i Sama Pekinpoa. Njegove legendarne filmske replike citiraju se i danas, a uz njegove uloge koje je snimio tokom pedeset godina karijere i kojima nas je oduševljavao, odrastale su generacije gledalaca na ovom prostoru – rekao je Šerbedžija.

I za Anju Šovagović- Despot, ćerku barda jugoslovenskog i hrvatskog glumišta, trenutak dodele nagrade je, kako je izjavila, vrlo emotivan.

– Imam veliku privilegiju, ali i veliku tremu, Slavko Štimac je jedan od najizuzetnijih glumaca, čiji su harizma, dar, energja obeležili i evropski film, ali i naše živote. A ovu nagradu izdvaja to što su kultni filmski reditelji, koji su je osnivali, nazvali po glumcu, što je posebna čast. Neki kritičari su ocjenili, da kad bismo izrezali scene iz filmova u kojima je igrao Fabijan Šovagović, od hrvatske kinematografije nebi ostalo ni traga. Isto je i sa Štimcem – kad bismo izrezali njegove scene ne bi ostalo ni traga od ovdašnje kinematografije – izjavila je Anja Šovagović- Despot.

Na pitanje Danasa koliko mu znači što je svih ovih godina uspeo da ostane i jugoslovenski, i srpski, i hrvatski, i slovenački, i makedonski i crnogorski glumac. Štimac je izjavio:

– Pa to mi je i danas najvažnije, i najveći osećaj sreće i zadovoljstva – mislim da sam u godinama naših strašnih havarija ostao istinit, a ta drama mi je bila jako teška i potresna, kao i svim normalnim ljudima – istakao je Štimac.

Pre uručenja nagrade emitovan je kratki film sa insertima iz antologijskih filmova u kojima je igrao, a i sam Štimac u ovom dokumentarcu govori o sebi.

„Moja prva školska lektira bili su scenariji, puno sam čitao, i tada sam nekako sve shvatao intuicijom. Treba da naučimo da pustimo intuiciju da radi za nas, mislim da je to važno ne samo u ovom poslu već i u životu. A moj posao nije centar mog života – moj privatni život je mnogo jači“, objašnjava Štimac u ovom filmu.