„Slećemo u Pariz, nema đubreta na ulicama, ali je atmosfera naelektrisana“: Dnevnik Mile Turajlić za Danas

Filmovi su u ponedeljak krenuli u bioskopu DKC i Marina Lučić, naša PR, napakovala je celu nedelju sa intervjuima, mediji baš prate što me mnogo ohrabruje. Galeb me upozorio da trajanje razgovora nije ograničeno i da može da bude i po nekoliko sati. Ubrzo mi postaje jasno i zašto. Kvalitetno odvojeno vreme za razgovor i zajedničko promišljanje.

I dok Galeb analizira neke veze koje je video između mojih filmova, dešava se trenutak spoznaje nečeg u mom radu što je zapravo odlika pravog intervjua. Odlazim po Nevu u vrtić i idem sa njom do Muzeja afričke umetnosti da vidim kako napreduje postavljanje izložbe. Maja Medić, sa kojom sarađujem već dve godine na projektu izložbe i video-radova na osnovu materijala Filmskih novosti, uzbuđeno mi javlja da su filmovi postavljeni i da sve izgleda sjajno.

Marija Aleksić, direktorka muzeja, i kustoskinje Emilia Epštajn i Ana Knežević uradile su neverovatan posao. Veći deo eksponata je postavljen, tapeti sa materijalima koji idu na zid su polepljeni, Marija uzbuđeno deli katalog koji je tek stigao, i divno miriše na sveže odštampan papir. U svemu se vidi majstorska ruka, dizajn tima Braća Burazeri. Nikola Radojčić je autor i plakata za Cinema Komunisto pa mi je posle toliko godina drago da ponovo radimo zajedno.

Dizajn koji je osmislio za izložbu i katalog koji je napravila Isidora Tomić su zaista fantastični. Tu je i Stevanova kamera na stativu koja je doneta iz Filmskih novosti, svi sa nestrpljenjem očekujemo subotu i otvaranje. Uveče čitam vesti u Gardijanu – Makron u poslednjem minutu odlučuje da ne rizikuje skupštinsko glasanje, i poteže ustavnu odredbu koja mu omogućuje da zakon o reformi penzija donese dekretom. Gledam snimak francuskih parlamentarca koji u protestu pevaju Marseljezu, i pitam se šta će me dočekati u Parizu po povratku u nedelju.

Petak, 17. mart

Odlazak u Tiršovu u pola pet ujutru, Neva ima temperaturu i povraća. Ovo je prvi put da je bolesna od kako se rodila, mama bi znala šta da radimo. Ovako budim Ninu, spremamo se na brzinu, Nina vozi. Odmah ulazimo u ordinaciju. Doktorka efikasno preuzima situaciju, i videvši da sam zasuzila umiruje me da nije ništa strašno. Odgovaram joj da se osećam blesavo nespremno, da za vozačku dozvolu moraš ipak da ispolažeš ispit i dokažeš neka znanja, da mi je neverovatno da za roditeljstvo ne moraš.

Po podne Zoom sastanak sa brazilskom rediteljkom Helenom Solberg, sa kojom ću u aprilu raditi razgovor u Škotskoj o njenoj karijeri i filmovima. Ona je bila jedna od retkih žena u Cinema Novo pokretu 1960-ih, ima 84 godine a puca od energije. Uveče idem u DKC na razgovor sa publikom, film igra od ponedeljka i svako veče dolazim da radim Q&A. Svakim danom sala je sve punija. Važno je da DKC pruži vreme da se pusti priča, svi smo sigurni da će filmovi naći svoju publiku, ali je za to potrebno vreme.

Obaveštavaju me da su produžili prikazivanje za nedelju dana. U publici dosta poznatih lica, ima i maminih prijatelja. Razgovor je živ, pozivam ih da ostanu na drugom filmu. Neverovatna je ta povratna energija, koliko ona napaja i daje snage posle toliko uloženih godina. Tokom pandemije sam shvatila da je za mene film delom i izvođačka umetnost, da su mi bioskopsko prikazivanje i susret sa publikom nakon filma neophodni da bih to što sam radila bilo zaokruženo.

Subota, 18. mart

Otvaranje izložbe u MAU. Tu su ćerka Maje Plavšić i Miloša Lalovića, prijatelji, prepoznaju se na fotografijama. Neka je radost u vazduhu, tu su i Jovana Kesić, šefica arhive Filmskih novosti, i Maja Medić, svaka je dovela mamu. Tu je i cela moja porodica sa Nevom, proslavljamo sa alžirskim ambasadorom i Stevanovim prijateljima koji su došli. Uveče kod mene na večeri. Od kako se Neva rodila dolasci u Beograd su mi se proredili, pa je jedini način da se sa svima vidim da se okupimo jedno veče. Uvek posedimo do kasno jer ima toliko toga da se prepriča i iskomentariše.

Među drugarima filmašima tema je potpuna blokada rada Filmskog centra Srbije, nije još raspisan ni kalendar konkursa za ovu godinu, svima je već jasno da je situacija ozbiljna, da ova filmske godina preti da bude propast, pričamo o tome na koji način možemo da se aktiviramo preko filmskih udruženja. Imali smo istu situaciju 2015. i 2016. i tada smo napravili DokSrbiju, udruženje srpskih dokumentarista kako bismo mogli udruženo da reagujemo. Neverovatno je da smo samo šest godina kasnije opet na istom mestu.

Nedelja, 19. mart

Rano ujutru me budi Neva, i dalje ima temperaturu. Zbog toga sa zakašnjenjem stižem na kustosko vođenje u MAU, i to moje prvo u životu. Emilia i Ana su morale da uskoče, slušam ih pokušavajući da uhvatim ritam, i u nekom trenutku preuzimam, pričajući o Labudoviću i njegovoj filmskoj ulozi u Alžiru. Priča teče sama od sebe, posle sedam godina rada na ovom projektu imam toliku želju da beogradska publika o njemu zna što više, da podelim sve što sam doživela u Alžiru.

Uzbudljivo je kako izlaganje predmeta, dokumenata, slika pa i mog snimljenog materijala u prostoru pruža jedan drugačiji susret publike sa materijom od susreta dok sede u bioskopskom mraku. Zanimljiv mi je način na koji se ta dva doživljaja dopunjuju. Sa Majom Medić već pričam o daljim mogućim izložbama, spremamo snimanje jedne radionice u Zagrebu kao drugi deo serijala video-radova o Deci nesvrstanih, koji smo izlagale na Oktobarskom salonu.

Trčim kući iz muzeja da spakujem kofere… Neva izgleda voli da putuje koliko i ja, ovo joj je po mojoj računici već neki dvadeseti let od kako se rodila pre 14 meseci. Igramo se na gejtu čekajući ukrcavanje, samo što nije prohodala. Mnogo volim trenutke kad sam sama sa njom, jer moram da ugasim telefon i koncentrišem se na nju, i postajem nekako potpuno prisutna u njenoj realnosti i tome kako ona percipira i analizira stvari oko sebe. Slećemo u Pariz, nema tog nagomilanog đubreta na ulicama koje sam videla na televiziji, ali je atmosfera naelektrisana. Stižem u svoju drugu kuću, i svaki put se pitam koliko često moram da vodim Nevu u Beograd da bi i ona imala osećaj da je kod kuće u oba grada.

Raspakujem kofer i pakujem novi, sutra rano letim za Kopenhagen na festival.

Ponedeljak, 20. mart

Prošle godine sam u Kopenhagen na festival išla sa mamom i Nevom, to je bio njen prvi let sa tri i po meseca. Pri sletanju je dobila sertifikat od Er Fransa potpisan od pilota, koji ponosno čuvamo u njenoj sobi. Ovog puta putujem sama. Javlja mi se Žan-Ig iz Pariza, Makron je za devet glasova razlike preživeo glasanje o nepoverenju.

Najavljeni su štrajkovi za četvrtak, Nevin vrtić će takođe štrajkovati. Ulazim u hotelsku sobu i uključujem se pravo na Zoom, intervju sa novinarkom Večernjeg lista, kao najava premijere u Zagrebu koja će biti sledeće nedelje. Dugo pričamo o filmovima, o Jugoslaviji, o nesvrstanima. Uveče u Kopenhagen stiže Karin, moja francuska producentkinja, sa kojom radim već deset godina, i koja je producirala moja tri poslednja filma. Do rano ujutru pišemo i uvežbavamo pič – predstavljanje našeg sledećeg projekta.

Utorak, 21. mart

Ujutru odlazimo u veliko pozorište gde se dešava tzv. pičing forum festivala CPH:DOX. To je jedan od najprestižnijih foruma za predstavljanje novih dokumentarnih projekata. Svaki pič traje sedam minuta u okviru kojih se pušta i trejler – vizuelni materijal koji daje ideju filma koji je u nastanku. Trejler sam montirala do poslednjeg trenutka, obe smo uzbuđene jer ga prvi put pokazujemo javno, ali reakcija je odlična. Po podne počinju individualni sastanci koji traju po 20 minuta sa ljudima koji su videli pič i koje zanima projekat. U naredna tri dana imaćemo oko 30-ak sastanaka, kao na pokretnoj traci.

Sreda, 22. mart

Drugi dan sastanaka na pičing forumu. Za projekat je zainteresovano dosta ljudi, od filmskih fondova do evropskih TV kanala. Uveče odlazim na film za koji sam rezervisala karte. Obično kad odem na festival poslom, vrlo retko uspem da pogledam i neki film. Međutim ovog puta sam videla da će biti projekcija dokumentarca o Džoan Baez i da će ona biti prisutna za razgovor sa publikom, stvar koja se ne propušta. Na dva sata uspevam da isključim mozak, uživam u filmu i njenoj energiji, napajam se radom drugog autora. A onda trčim u susedni bioskop da bi stigla na kraj projekcije našeg filma Nesvrstani, koji je takođe na programu festivala.

Publike ima dosta, a atmosfera u sali je predivna, razgovor dugo traje, emocije su očigledne. Na kraju im kao suvenir delim razglednice magnete sa čuvenom slikom petorke osnivača Nesvrstanih koju je Stevan snimio. Većina njih mi se zahvaljuje na srpskom – imam osećaj da je cela jugoslovenska emigracija u Kopenhagenu došla na film. Vraćam se u hotel puna utisaka, i kao uvek instinktivno se mašim telefona u želji da ih podelim sa mamom i prepričam joj sve sto se izdešavalo. U subotu će biti šest meseci kako nas je napustila.

Autorka je rediteljka