Slika – svedok prijateljstva Mihiza i Miće Popovića, saboraca za slobodu javne reči, izložena u Muzeju Vuka i Dositeja

Deo te postavke, kako pišu Novosti, je i ulje na platnu – svedočanstva jedinstvenog prijateljstva dva gorostasa naše kulturne i javne scene druge polovine 20. veka, jer je, polovinu honorara koji je dobio mladi Mića Popović kada je prodao platno „Beograd“, uložio je u štampanje prve zbirke pesama svog kuma, celoživotnog druga i saborca za slobodu javne reči – Borislava Mihajlovića Mihiza.

A zagonetku, otkuda Mića i Mihiz kod Vuka i Dositeja, reporterima Novosti, koji su bili prvi posetioci ove kamerne, ali uzbudljive postavke u čuvenoj Odžakliji na Dorćolu, u instituciji koja je u sastavu Narodnog muzeja, otkrili su njeni autori, muzejski savetnici Eliana Gavrilović i Miodrag Tomić.

– Još od mladih dana, obojica su bila vezana za prostor u kome se danas nalazi Muzej Vuka i Dositeja- kaže Eliana Gavrilović. – Prilikom osnivanja prve stalne postavke Mihiz je nekih godinu dana, bio kustos- asistent. U našoj arhivi čuva se revers kojim je svojim potpisom potvrdio da priuzima iz Narodnog muzeja deo ostavštine Vuka Stevanovića Karadžića, a ima ga i na planim spiskovima.

Na predlog i odgovornst Mihiza, kustosa – pripravnika u tadašnjem muzeju književnosti, dodaje Tomić, a uz saglasnost upravnika Đure Galvele, 1952. godine, tu je otvorena druga samostalna izložba Miće Popovića – „Selo Nepričava“.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by National museum of Serbia (@narodnimuzej)

-Trebalo je da bude postavljena u nekom drugom prostoru, međutim nismo uspeli da otkrijemo o kom se muzeju, ili galeriji radi, ali je bila odložena- nastavlja Gavrilovićeva. – Zahvaljujući upornost i hrabrost Mihiza i Miće, ali i samog upravnika Gavele, ona je održana ovde i trajala je – četiri dana. Kasnije je prikazana i u Francuskoj, gostovala u galeriji „Barbizon“.

Dok je, zahvaljujući stipendiji boravio u Parizu,  Popović je svoje prve impresije slao upravo Mihizu i to na jedan izuzetno originalan način: beležio ih je na crežima, koje je pratio duhoviti tekst. Ta u javnosti nikad viđena „likovna pisma“ na postavku su stigla iz  Mihizove zaostavštine, a sagovornica dodaje:

-Izložba ne bi bila ostvarljiva da nije bilo volje i želje Jovana Popovića, Mićinog sina, koji je ustupio još nekoliko vrednih dela koja su, ili iz Mihizove zaostavštine, ili su iz porodične kolekcije.

Među eksponatima je i Popovićevo veliko platno na kome dominira zdanje Narodnog pozorišta (Nardoni muzej ga je dobio na poklon od porodice u čijem je vlasništvu bilo), kao i tri dela koja je Muzej Vuka i Dositeja otkupio za svoju likovnu zbirku, direktno od slikara (na jednom je predstavljen Dositejev licej -zgrada u kojoj se muzej nalazi, a druge dve su vezane za Dositejev boravak u Dalmaciji).

-Iz stalne postavke Miće Popovića i Vere Popović Božičković iz Loznice imamo sliku „Seljački sanduk“ za koju se sigurno zna da je bila jedna od 17 izloženih na izložbi „Selo Nepričava“- ističe Gavrilovićeva. – Tu je i jedan rezervaž, na kome je predstavljen Vuk Karadžić, nastao povodom manifestacije „Dva veka Vuka“, u koju je bio uključen i Popović.

Saradnju su, kako predočava Miodrag Tomić, imali i sa Srpskom čitaoncom u Irigu, koja  je pokrenula inicijativu da se osnuje Spomen kuća Borislava Mihailovića Mihiza: -Tamo se nalazi jedna zanimljiva kolekcija ikona rađenih  na staklu, njegova književna dela, ali i kolevka, lični predmeti, a za ovu postavku stigao nam je portret, ulje na platnu, koji je izradio Mića Popović.

Prema Tomićevim rečima, osim izložbenih radova, period početaka, kome su se obojica rado vraćala, na postavci je predstavljen i kroz sećanja izneta u intervjuima. Na posebnim tablama, na kojima su ispisane njihove biografije, postoje i vidozapisi u produkciji TV Beograd (intervju Svetislava Stojanovića sa Mihizom, razgovor Jovice Aćina sa Popovićem i emisija Feliksa Pašića, o čuvenom izvođenju Beketovog „Godoa“).

-Imali su izuzetne biografije. Mića se ostvario i kao scenograf i dramski stvaralac, režirajući predstave u Ateljeu 212, ali i kao filmski reditelj. Njegova ostvarenja predstavljaju „film noar“ u našoj kinematografiji i svrstana su u dela od izuzetnog značaja. A Mihiz kao dramski pisac, književnik i književni kritičar, uvek je bio poseban i zanimljiv sagovornicima, zbog svoje britke misli. Jako se cenilo ono što je imao da kaže. Sve to nam je često odvlaćilo pažnju i pravilo, na neki način, poteškoće da se skoncentišemo samo na njihov rani period.

Autori izložbe posvećene mladosti i rađanju izuzetnog prijateljstva između slikara i pisca, podsećaju da se njihov prvi susret desio u stanu na najčuvanijoj disidenstkoj adresi kod nas – u Siminoj ulici broj 9a, toj „Kući jeresi“, u neposrednoj blizini muzeja,  gde je  Mihiz živeo sa cimerom, kasnije istaknutim profesorom istorije umetnosti Vojislavom Vojom Đurićem, pišu Novosti.

-Mnogo je tekstova, publikacija, knjiga, napisano o Siminoj 9a, i  tom periodu njihovog druženja- ističe Gavrilovićeva i dodaje da je tu Miću i Mihiza upoznao zajednički poznanik, Živorad Žika Stojković. – Međutim, već 1947. Mića je sa grupom kolega sa Akademije likovnih umetnosti otišao u Zadar, gde su osnovali prvu našu slikarsku zajednicu- Zadarsku grupu.

Tamo im se pridružio Mihiz, podseća Tomić, koji je i sam, iako student književnosti, a ne Likovnne akademije, napravio nekoliko slika, za koje mu je potom bilo žao što nisu sačuvane: – Imao je neku svoju originalnu tehniku. Međutim, od njega su tražili da im čita poeziju, ne bi li imali bolju inspiraciju. Kada bi  bili kišni dani onda im je čitao knjige.Ili, ili kako napominje koautorka Gavrilović: recitovao ruske i francuske pesnike. Bilo da je reč o književnnosti, vizuelnoj umetnosti, ili javnom životu, njihov zajednički stav bio je da bi trebalo slobodno iskazivati  različitost u mišljenju, podseća Tomić: -To ih je odlikovalo do poslednjih dana, kada su tokom devedesetih,  nastojali su da pordže studente u potrebi da svoje stavove pokažu javno.

Ova osobina posebno je bila vidljiva u periodu kojim se izložba bavi, o čemu Eliana Gavrilović, priča:-Mićina krilatica je bila da ne žele da provedu svoju mladost pognute glave i nemušto. Bile su to godine neposredno posle rata, tokom kojih su imali i otvorene sukobe sa ljudima poput, recimo Radovana Zogovića. Samo možemo da zamislimo Mihiza, mladića od 24 godine, koji se otvoreno suprotstavlja jednom Krleži, Gustavu Krklecu, Desanki Maksimović….Bila je za to potrebna velika hrabrost, znanje i inteleigencija. To zrno lucidnosti obojica su sačuvali do kraja – zaključuje koautorka izložbe koju zaokružuje Popovićeva slika iz osamdesetih „Eventualni izlaz“ i dodaje: -Ko god je čitao Mihizovu „Autobiografiju o drugima“ prepoznaće ono što smo hteli da predstavimo ovom tematskom postavkom.

„Čekajući Godoa“ na Satrom sajmištu

Izložba podseća i na gotovo izlegalnu premijeru Beketovog teksta „Čekajući Godoa“, sredinom pedsetih, na Satrom sajmištu, u ateljeu  gde je Mića Popović živeo i radio sa svojom suprugom Verom Božičković Popović. Eliana Gavrilović podseća i na manje  poznatu činjenicu da je tada u Italijanskom paviljonu živeo i Mihiz sa svojom suprugom Milicom Riđevac, gde su dobili dve kancelarije i sobicu.
-Mićin i Mihizov stav bio je da bi trebalo odigrati predstavu koja je zabranjena već na probama u Beogradskom dramskom pozorištu- objašnjava Miodrag Tomić, iz čije porodične arhive (njegov otac glumac Mića Tomić, bio je u originalnoj podeli), je jedna od fotografija sa izvođenja iz 1962. godine u Ateljeu 212, dok sa premijere na Sajmištu ne postoje nikakvi sačuvani snimci.