Slikanje fotoaparatom

Pred nekim slikama se osećam dobro i zato im se stalno vraćam“, kaže za Danas Ev Mokret, umetnica iz Francuske čija će izložba biti otvorena sutra uveče od 20 sati u Galeriji Haos.

Ona ukazuje da joj je uvek bilo zanimljivo da napravi neku vrstu kontakta sa umetnicima kroz epohe, ali ne da bi ih plagirala i utopila se u njihovim delima, nego da se prepusti inspiraciji kako bi stvorila vlastite kompozicije. Reči Gustava Malera „hraniti plamen a ne obožavati pepeo“, najbolje objašnjavaju odnos ove autorke prema velikanima slikarstva.

„Nije me zanimalo da Poslednju večeru predstavim samo sa Hristom u sredini nego da tu bude žena. Volim da menjam i kombinujem. Iste likove u ovoj sceni sam duplirala a tako učinila i u nekim drugim religioznim kompozicijama. Zanimalo me je da postavim figuru žene kao Hrista, statičnu i u centru fotografske slike, a da ostali akteri budu u pokretu. Jednom sam preformulisala scenu sa Adamom i Evom. U njoj su dva Adama“, objašnjava Mokrit u čijim su fotografijama gotovo jednako zastupljeni aktovi i muškaraca i žena. NJihova telesnost je ovde najmanje bitna. Nisu važni ni vreme ni mesto snimljenih prizora koliko njihova sposobnost da budu istodobno prisutni u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Ta melanholična zapitanost nad vremenom i umetničkom baštinom Ev Mokrit pronalazi u slikama Botičelija, Rembranta, Karavađa, Goje….

„LJudi koji poznaju istoriju umetnosti imaju odnos prema ovoj vrsti izbora a oni koji ne poznaju, njih u fotografijama dotiču neke druge stvari. Prijatelji umeju da mi kažu da ja zapravo slikam fotoaparatom“, konstatuje naša sagovornica koja je u Galeriji Haos pored omaža velikim slikarima izložila i radove „u četiri ruke“, odnosno u saradnji sa značajnim savremenim domaćim i stranim umetnicima.

Kaže da joj je ovaj deo izložbe postavljen u gornjem delu Galerije posebno važan jer su na njenim fotografijama intervenisali umetnici na različite načine kolažom, crtežom, akvarelom. I među njima su oni čiji rad ceni – Vladimir Veličković, Miodrag Dado Đurić, Milan Tepavac Tarin, Evgenija Demnievska, Luba Lubimova, Bernard Bertios Rigal i mnogi drugi.

Što se tiče same tehnike rada Mokrit kaže da je ona tajna, a poznavaoci njenog opusa smatraju je dostojnom naslednicom Jožefa Sudeka, budući da je sebi nametnula etički princip da ne izda nijedan negativ. NJene fotografije su dugo i unapred promišljene, lišene naknadnog retuširanja i ponavljanja kako bi prenele čistu emociju zabeleženu u trenutku pritiska na okidač fotoaparata. Ta potraga za autentičnošću prenosi se u izboru crno-bele fotografske discipline koja ne podnosi kajanje.
Još je Men Rej napisao da fotografija mora postati domen slobode, mesto gde se fikcija ovaploćuje, gde fantazmi postaju stvarnost. Čitavo delo Ev Morkret prožeto je tom strujom modernističkog mišljenja, za koju fotografija nije ništa drugo do delić objektivne stvarnosti okružene crnim rubom, ali i prostor u kojem iluzija trijumfuje i gde je jedina realnost ona koju nam pruža slika.