Džozef Malord Vilijam Tarner (1775-1851) još kao mladi slikar bio je fasciniran mogućnostima koje pruža slikanje prirode.
On se bavio studijama prirode kako pri svojim šetnjama, tako i na putovanjima, ali i studiranjem svojih uzora kao što je Klod Loren.
Naporedo sa istorijskim i savremenim, zanimale su ga i biblijske i mitološke teme koje su kao sižei utkane u njegovo slikarstvo pejzaža i prirode.
Tarnerov slikarski postupak sa bojama, svetlošću i atmosferom delovao je zapanjujuće i provokativno na njegove savremenike.
On je u sve većoj meri pomerao granice likovne predstave.
Potonje generacije slave njegovu zapanjujuću modernost.
Izložba u Lenbahovoj kući u Minhenu odgovara na pitanje o tome kako je Tarner podučavao, kako je svoje slikarstvo učinio inventivnim i kako ga je inscenirao.
Ova izložba je hronološki strukturisana: na levoj strani izložbene hale zvanoj Kunstbau predstavljena su dela koja su već javnosti prikazivana.
Njoj pripadaju slike koja je Tarner izlagao u Londonu u Royal Academy ili u njegovoj privatnoj galeriji.
Sa štampanim grafikama je Tarner bio već poznat u celokupnoj Evropi.
U njegove javne nastupe spada i njegovo delovanje kao profesora perspektive.
Na desnoj strani Kunstbau su dela koja nisu izlagana za Tarnerovog života.
Do danas se ukrštaju koplja o tome da li su neka od njih nedovršena ili ih je slikar, iz kakvih drugih razloga, u svome ateljeu skrivao od pogleda javnosti.
Danas Tarner važi za preteču modernog slikarstva.
Neki u njemu vide prvog apstraktnog umetnika u istoriji umetnosti.
Drugi pak insistiraju na tome da je on par excellence umetnik 19. veka sa celokupnim istorijskim kontekstom.
Na ovoj izložbi je tematizovana i recepcija Tarnerovog dela.
Umetnik je svoje celokupno delo testamentarno zaveštao britanskoj javnosti, kojim Tate u Londonu administrativno raspolaže.
Tarnerova želja je bila olakšani pristup njegovim slikama za studente i javnost.
Na Tarnerovim slikama se otvara dotad još nesagledana sloboda.
Vrlo rano je počeo da istražuje granice pejzaža i slikanja prirode, kako kroz studiranje slavnih slikara, tako i kroz neposredno bavljenje prirodnim okruženjem.
On se rado upuštao u eksperimente sa konvencijama žanra, integrišući u svoje slikarstvo prirodne nauke, mitove, istoriju i savremena zbivanja, šireći ne samo horizonte, već i granice onoga što je predstavljao.
Zahvaljujući kooperaciji sa Tate galeriji koja upravlja Tarnerovom zaostavštinom, dostupan je ne samo Tarnerov životni put i razvoj, već na pre svega evidentna slikarska invencija u različitim fazama njegovog opusa.
Ovde je izloženo 40 slika, kao 40 akvarela sa skicama iz svih etapa njegovog grandioznog slikarskog opusa.
Izložbu je kuratirala Karin Althauz uz asistenciju Nikolasa Manijua.
Londonski apotekar Luk Hauard je 1802. predstavio svoje studije o različitim formama oblaka, postavivši temelje meteorologije.
O ovome je i Gete ispevao jednu odu koju mu je i zaveštao a posvetom „Howards Ehrengedächtnis“ (”Svetloj uspomeni na Hauarda”).
Naučnici kao što su Mihael Faradej i Meri Somervil, sa kojima je Tarner negovao lične odnose, istraživali su fenomen elektromagnetizma i svojstva svetlosti.
Njihova saznanja je Tarner nastojao da primeni u svojim slikama.
U to vreme su pojmovi kao što su ”vulkanizam” i ”neptunizam” odražavali dve fundamentalne teorije o postanku zemlje: prva je tvrdila da je zemlja oformljena kroz vulkanske aktivitete.
Ova teorija je bila vrlo rasprostranjena u Tarnerovoj domovini.
Ona je nakon erupcije vulkana u Tambori u Indoneziji 1815. dobila na posebnoj aktuelnosti.
Ta erupcija je imala 1816. za posledicu ”godinu bez sunca”.
Neptunizam je naprotiv imao u svom jezgru učenje da je poreklo zemlje iz vode i da je ona nastala kroz milione godina taloženja sedimenata.
Na ovoj pozadini su se razvile diferencije unutar prirodno-naučnih disciplina geologije, fizike, hemije i meteorologije, koje su Tarneru otvorile široki spektar u produktivne vizuelne pristupe.
Još rano Tarnerovo delo pokazuje slikarev afinitet za vremenske štimunge i atmosferu.
Kada je 1789. sa 14 godina počeo studije na Royal Academy u Londonu, on je slikao isključivo akvarele.
Jedno od sačuvanih dela iz toga vremena je „Llanhtony Abtei“ 1794.
Ono prikazuje ruine jednog manastira koje delom pokrivaju oblaci nad planinom u pozadini.
Kroz tehniku akvarela Tarneru polazi za rukom da predstavi efemerni kvalitet oblaka i vodene pare koja se uzdiže.
Tako ruina i promenljivost vremena upućuju na epohu romantike i omiljenu temu prolaznosti.
Tarnerove slike, tvrdi istoričar umetnosti Eberhard Roters, pripadaju ”prvim meteorološkim pejzažima” u kojima priroda nije kruta kulisa ”sudbinske drame” biblijskih, mitoloških ili istorijskih figura i personala.
Njegovi pejzaži su svedočanstva rastuće svesti o nepostojanosti i kompleksnosti sveta odnosno prirode.
Drastične su promene vremena u kome je Tarner živeo i interesovanje za promenljive fenomene u njegovom delu čine konsekventnim: američki rat za nezavisnost počinje 1775. u godini Tarnerovog rođenja a od 1792. izbija rat u Evropi kao posledica Francuske revolucije.
Istovremeno industrijalizacija vodi ka naglim promenama u životnoj stvarnosti.
Sve to odražavaju Tarnerovi atmosferski pejzaži u kojima je priroda sama akter i protagonist značenja.
Promenljivost i drastičnost meteoroloških fenomena postaje simbol jednog sveta u prelomu.
Ovo čini Tarnerovo slikarstvo, posebno danas, u vreme oštrih klimatskih promena, izuzetno aktuelnim.
Ova izložba o novim horizontima nosi eksplozivni potencijal do danas.
Vilijam Tarner je bio slikar katastrofa i klimatskih promena u vreme kada te pojmove niko nije poznavao.
Tarner je bio preteča impresionizma.
Njegov rigorozno apstrahovani likovni jezik je skriven iza neprozirnog vela.
On spaja na grandiozan način romantičarsku osetljivost sa modernim likovnim opisom prirode.
U jednu reč, ova izložba u Minhenu, otvorena krajem oktobra, veliki je praznik slikarstva i senzacija.
Publici će biti dostupna do 10. marta naredne godine.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
