Slikar Uroš Đurić uoči 59. Oktobarskog salona za Danas o ovoj manifestaciji nekad i sad: Najuzbudljivije je prvi put

O tom novom nećemo sada naširoko, ne bi ni on dok se ne otvori izložba, nego sugerišemo da se vrati u prošlost, da izdvoji najuzbudljivije momente iz istorije Oktobarskog salona uz opasku da mu garant mora biti najuzbudljiviji onaj na kome je prvi put nagrađen, pošto je isto priznanje dobio još jednom 2005. godine zajedno sa koleginicom Šejlom Kamerić.

Slaže se da je taj trenutak bio poseban, ali ne i jedini jer su izložbe „Oktobarca“, kako mnogi od milja zovu ovu našu najreprezentativniju manifestaciju vizuelnih umetnosti, uvek bile manje-više uzbudljive pogotovo one tokom devedesetih, zatim kad su dobile međunarodni karakter ili kada su postavljane u nesvakidašnjim izlagačkim prostorima. Godina 1991. u kojoj je osvojio nagradu bila je na neki način nadrealna jer, kako podseća, ta godina je bila i ratna.

– U Vukovaru rat, ludilo, dok odlaze tenkovi nagradu mi dodeljuju Jerko Denegri i Rade Kundačina. To je bilo nešto što uopšte nisam mogao ni da zamislim. Naravno da sam znao ko je Jerko Denegri ali ga nisam poznavao lično. On je meni takav autoritet, uopšte ti ljudi uz koje rasteš i odjednom dobiješ od njih takvu vrstu priznanja koje te oduva – priseća se Uroš.

On skreće pažnju da su Saloni tokom devedesetih značajni jer su uspeli da zadrže autonomiju u odnosu na tada aktuelni režim.

– Bili su mi zanimljivi i dopadali su mi se Oktobarski saloni tokom devedesetih zato što je to bio jedini način da se scena održi budući da su sve ostale institucije bile preuzete od režima, ali se „Oktobarac“ nekako nije dao. Oktobarski saloni 1994. i 1995. godine su bili ubitačni. Mislim da je u to vreme „Oktobarac“ još uvek bio manifestacija likovnih i primenjenih umetnosti. U Umetnički savet ušao sam 1998. godine i na moju inicijativu prvi inostrani umetnik je izlagao na Oktobarskom salonu. To je bio Lučozar Bojadžijev, jedan od najznačajnijih istočnoevropskih umetnika i, zvanično, prvi umetnik van prostora Jugoslavije koji je ikada izlagao na Oktobarskom salonu – priseća se Uroš koji je u Umetničkom savetu u kome mandat traje dve godine ostao tri zbog Slobinog pada.

Dodaje i da nije samo on nego i nekoliko drugih umetnika zagovaralo ideju da „Oktobarac“ postane međunarodna smotra.

– Nekoliko nas je insistiralo da to bude međunarodna manifestacija zato što Beograd nije imao nijednu takvu u likovnim umetnostima. Imali smo BITEF, BEMUS, FEST a problem s Oktobarskim salonom je bio što je u jednom trenutku počeo da liči na standardne izložbe udruženja kao što su prolećni i jesenji salon. Onda je postojala potreba da se makar Oktobarski salon, koji je zasebna gradska manifestacija, kao i ostale, pretvori u međunarodni što je 2004. godine i realizovano. Od tada kreće jedna posebna priča – kaže Đurić, dodajući da mu je žao što ona nije i nastavljena.

Jedan prizor stadiona Hajberi u Londonu u proleće 1983. godine

Na ovogodišnjem „Oktobarcu“ Uroš Đurić će se predstaviti sa potpuno novom produkcijom. Reč je o nešto dorađenom radu iz 2018. godine, koji pripada seriji Aproprijacije, a koji nikada nije prikazan u Srbiji i u Beogradu.

– To je platno velikih dimenzija i vezano je upravo za međunarodni kontekst ove sredine. To je prizor sa stadiona Hajberi u Londonu u proleće 1983. godine – kaže Uroš Đurić.

– Meni je žao što to nije izložba koja ide svake godine kao što je išla do 2014. godine, nego je postala bijenalna, ali mislim da je važno da se ponovo vrati na jednogodišnji format, da bude anale kao i sve ostale manifestacije – smatra Uroš Đurić.

Na pitanje da li je je prema njegovoj oceni pozicija Oktobarskog salona u odnosu na ostale gradske manifestacije skrajnuta i, ako jeste, šta misli koji su razlozi, odgovara potvrdno a kao jedan od uzroka navodi „institucionalni nesklad koji je trajao godinama na likovnoj sceni“.

– Te politike su se projektovale i na institucije koje su uvek mislile: „Dobro, evo, imate Studentski kulturni centar, imate Aprilske susrete, šta ćete više?“ Ali SKC se finansirao iz prosvete, a ne iz kulture. Znači to je totalno drugačiji kontekst. Različiti su bili i interesi. Možda su godinama najtvrdokornije i nakonzervativnije struje bile upravo na likovnoj sceni u institucionalnom smislu i to je bila čitava bitka. Međutim kada su se raspale mnoge od tih birokratskih pozicija u savremenoj, pogotovo u likovnoj, umetnosti devedesetih onda su u stvari počele bitke za standarde – ukazuje Uroš.

Prema njegovim rečima, počev od njegove generacije pa nadalje, naši umetnici sve prisutniji na međunarodnoj sceni.

– Postoji lagani skok još od sedamdestih, koji se preneo na osamdesete, a devedesetih pogotovo. U tom zatvorenom društvu se stvorila baza, jedna scena, vrlo potentna i razgranata, koja je sve više počela da biva prisutna i na međunarodnoj sceni, i prosto je postojao zahtev tih dostignutih standarda – da se Beograd konačno upiše u deo međunarodne scene u institucionalnom obliku. Oktobarski salon je bio najzahvalnija stvar jer nisi morao da pokrećeš ništa zaista novo. Jednostavno ga je trebalo otvoriti kao kad je Grend Slem postao međunarodna profesionalna manifestacija – objašnjava.

Anegdota s nabildovanim automobilom

Uroš Đurić prisetio se anegdote s austrijskim umetnikom Ervinom Vurmom čija je izložba „Jedan minut zauvek“ pompezno najavljivana i održana u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu.

– Mnogi zapravo nisu ni zapamtili da je on već učestvovao i to baš na Oktobarskom salonu 2005. godine sa jednim od tih prvih nabildovanih automobila. Taj nabildovani automobil je bio tu i pošto imam više sačuvanih kataloga kad smo razgovarali bilo mi je interesantno da ga pitam: „Hoćeš ti dam jedan?“. „Da, da, naravno“, uzvratio je (smeh)… Tako da sam mu predao katalog iz 2005. godine sa Oktobarskog salona jer je vrlo značajno da to ima u svojoj dokumentaciji kao jedno od prvih međunarodnih izlaganja tog rada koji je sada postao mitski.

Što se tiče omiljenih izdanja Salona, Uroš kaže da mu je teško da izdvoji nešto jer je bilo toliko toga zanimljivog ali, recimo da su mu favoriti prvi međunarodni „Oktobarac“ – „Kontentalni doručak“, pod kustoskom upravom Ande Rotenberg, zatim Darke Radosavljević „Umetnost koja radi“, izložba Rene Bloka, Loranda Heđija, Bojane Pejić… Ipak najdraži mu je jubilarni, 50. pod naslovom „Okolnost“ koji je oblikovala Branislava Anđelković.

– Meni je taj najdraži jer je Branislava Anđelković smanjila broj na dvadesetak i nešto umetnika, ali im je dala prostore. Gotovo da je to bio niz samostalnih izložbi da bi se uopšte razumeo taj međunarodni kontekst beogradske scene i Beograda. I to je dosta hrabro i neočekivano urađeno. Ona je odabrala umetnik, koji su u tom trenutku bili najprisutniji, kao i umetnike iz inostranstva koji su bili prisutni u Beogradu, kao što su Fil Kolins, Marko Lulić… Zatim, bio je fantastičan i Oktobarski salon Branka Dimitrijevićai i Mike Hanule „Good Life“u zgradi Geozavoda 2012. To je bilo spektakularno, to izmeštanje iz klasičnog institucionalnog okvira u nove prostore – priseća se Uroš.

Prema njegovim rečima, i ostali kustosi su uglavnom bili korektni – Dejvid Eliot, Nikolas Šafhauzen, a najmanje su ga dojmila izdanja u „Kluzu“ i s video radovima.

– Najmanje mi se dopao taj radikalno feministički Oktobarski salon u robnoj kući „Kluz“, koji je bio debakl, kao i onaj s video radovima 2010. godine – kaže Đurić. On dodaje da je tu bilo još dosta „napucanih imena“ ali se to nije videlo na samim izložbama .

– Ovaj mi deluje vrlo obećavajuće i imam vrlo visoka očekivanja – zaključuje Uroš Đurić na kraju razgovora za Danas imajući na umu, naravno, predstojeće, „prestupno“ izdanje 59. Oktobarskog salona.

O autoru

Uroš Đurić (1964) živi i radi u Beogradu. Studirao je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu (1984-87) i slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, na kojem je diplomirao (1992) i magistrirao (1998). Aktivno izlaže od 1989. Tokom godina radovi su mu predstavljeni u mnogobrojnim galerijama i muzejima uključujući Že de Pom u Parizu, Kunsthale Fridericianum u Kaselu, Austrijski kulturni forum u Njujorku, Albertinu, Ludvig, Secesiju i Kunsthale u Beču, Zahenta galeriju u Varšavi, Frankfurter Kunstferajn u Frankfurtu, Muzej moderne umetnosti u Sent-Etjenu, Forum Štatpark u Gracu. Sarađivao je sa Haraldom Zemanom, Reneom Blokom, Gabi Makert, Geraldom Matom, Lorandom Heđijem, Tomasom Trumerom, Viktorijom Kombalijom, Amijem Barakom kao i sa većinom najznačajnijih institucija i kustosa u zemlji i regionu. Dela su mu zastupljena u kolekcijama Albertine i Ludvig muzeja u Beču, Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, Muzeja savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu, kao i u mnogim javnim i privatnim kolekcijama širom sveta. Dobitnik je nagrada Oktobarskog salona (1991 i 2005), Memorijala Nadežde Petrović (1994), Bijenala mladih (1996) i Sava Šumanović (2021).