Slikar uznemirenog čoveka današnjice

„Znam da me aždaja čeka iza nekog neodređenog ugla na slici i da treba da joj se, kao sveti Đorđe, suprotstavim, oči u oči, da je probijem kopljem da bih omogućio slici da oživi“, pisao je srpskih slikar i vajar svetskog ugleda Miloš Šobajić o tajnama svog slikarskog postupka u svojoj prvoj knjizi „Slikaj i ćuti“, otkrivajući kao čovek „apsolutno kritičan i nezadovoljan sobom“ da je njegov „slikarski zamah – nervoza i pobuna na njegovim slikama rezultat celog njegovog stanja od detinstva do danas, koje namerno izbacuje“.

Sa svim umetničkim i životnim strahovima, pobunama i nervozama izmiro se u subotu rano ujutru u kovid bolnici „Dragiša Mišović“ na Dedinju u kojoj je preminuo posle višenedeljne borbe sa virusom korona.

Sa više od 80 samostalnih i 500 zajedničkih izložbi širom planete, Miloš Šobajić otišao je sa umetničke pozornice usred planova za uređenje novog ateljea na Kosančićevom vencu, za organizovanje majskih izložbi, putovanja, pripreme trojezične monografije i knjige o njegovoj majci koja se približava 100. rođendanu.

– Poslednji put čuli smo se pre desetak dana, javio mi se iz bolnice i rekao da je u dosta teškom stanju. Posle toga se više nismo čuli, što je bio znak da je na respiratoru. Potom je usledila vest da je preminuo u subotu u tri sata ujutru i 11 minuta – priča za Danas Živadin K. Mitrović, istoričar umetnosti, novinar, publicista i autor teksta u katalogu poslednje Šobajićeve izložbe kojom je 5. marta otvorena Galerija „Kombakt dvorane“.

Živadin K. Mitrović podseća da je „Šobajić poslednji naš umetnik iz velike plejade srpskih slikara koji su drugoj polovini 20. veka stvarali u Parizu“. Poslednjih godina živeo je između francuske i srpske prestonice.

– Vratio se u Beograd i poslednjih godinu, dve intezivno izlagao po gradovima širom Srbije. Poslednja je bila nedavno u prostoru nekadašnjeg Doma sindikata, na čijem je otvaranju, koje je okupilo puno sveta, predstavljena i njegova poslednja knjiga „Mojih devet života“. Šteta što je otišao u naponu stranačke moći i kreativnog potencijala. Njegovo snažno i energije puno slikarstvo bilo je neobično i vrlo originalno. On je na najbolji način oslikavalo dinamiku današnjeg vremena i probleme sveta današnjice. Bio je slikar tog uznemirenog čoveka koji nekud stalno juri, a nikako da stigne tamo gde je krenuo. Očekivao sam od njega još slika i knjiga. Počeo je i da piše – objavio je dve knjige i dramu koja treba da igra u Narodnom pozorištu u Zaječaru – kaže Živadin K. Mitrović kome je Šobajić bio jedan od sagovornika u pre pet godina objavljenoj knjizi „Pariski razgovori – priče o Evropi duha“.

Miloš Šobajić prošlog 23. decembra napunio je 75. godina. Rodio se u Beogradu, u porodici čiji koreni potiču iz Crne Gore i Like.

Bio je ponosan na očevu stranu zahvaljujući kojoj je, kako se priča, Crna Gora krajem 19. dobila prvi bioskop, prvu robnu kuću, prvo pozorište, čitaonicu i biblioteku, pleh orkestar, prve novine i časopise… Posebno je držao do svog „slavnog pretka na kog je i povukao talenat Iliju Šobajića, koji je na prelomu 19. i 20. veka studirao slikarstvo u Beču i bio jedan od najobrazovanijih crnogorskih akademskih crtača, grafičara, primenjenih umetnika i pedagoga, iako je bio daltonista“.

U Prvoj beogradskoj gimnaziji maturirao je 1964, a Akademiju lepih umetnosti u Beogradu završio je šest godina kasnije.

Sa prvom od tri supruge Lotos – Lotkom 1972. odlazi u Pariz, u kome je proveo i prve tri godine života, gde mu je otac bio ataše.

Po drugi put u Parizu, prema sopstvenim rečima, imao sreće da organizuje samostalnu izložbu u jednoj maloj galeriji na pariskom ostrvu Sen-Luj, koja mu je bila odskočna daska za dve naredne izložbe u Njujorku na kojima je galerista prodao sve njegove slike.

Pariska kritika zapazila ga je 1977. na kolektivnoj izložbi u Gran paleu, da bi mu samo dve godine kasnije grad Pariz na mestu gde se nalazio Pikasov Bato-Lavoar dodelio jedan od novoizgrađenih ateljea.

– Kada sam napravio prvu izložbu u Parizu, a posle i u Njujorku, pomislio sam da je to vrh. Mislio sam da sam na krovu sveta, a to ne da nije bio krov, nego je bio podrum iz kog je tek trebalo da se izađe na prizemlje. Taj put je bio dug, naporan i sa puno problema. Slikarstvo nije film – moraš da se dokazuješ najmanje trideset, četrdeset godina upornim radom da bi možda neko rekao da tu mora nešto da ima, ako se toliko dugo traje – pričao je Šobajić kasnije u intervjuima.

Svoje pariske početke i prve njujorške izložbe nazivao je periodom njegove lične slikarske naive, jer „kasnije, kad je došlo do krvi, to bio stvarno on“.

– To je barokno gledanje, totalna dinamika, dijagonala: juriš, udaraš četkom, praviš široke zamahe. Naravno, sve je to s vrlo uređenim detaljima. Nešto između apstrakcije, enformela i realizma, ali u jednom sklopu koji smatram da je dobar – objasnio je u intervjuu u Mitrovićevim „Pariskim razgovorima“.

Šobajić je ostao u Parizu 34 godine, a onda je, prema sopstvenim rečima, „odlučio da se vrati u Beograd, jer je otvorio Fakultet za umetnost i dizajn, što ga je okupiralo“.

On je od 2005. bio predavač Luksun Akademiji lepih umetnosti u Šengjangu u Kini, kad je i na Megatrend univerzitetu u Beogradu osnivao Fakultet za umetnost i dizajn na kome je bio dekan, redovni profesor, počasni doktor, a od 2012. i počasni profesor.

– Svaki čas idem u Pariz jer tamo imam kuću i atelje mada, s profesionalne strane, uglavnom radim ovde. Danas nije važno gde se živi, nego šta se radi – izjavio je Šobajić u jednom od svojih poslednjih intervjua, a povodom otvaranja izložbe skulptura u Atrijumu Biblioteke grada Beograda tokom marta ove godine.

Šobajićeva dela nalaze se u tridesetak muzeja savremene umetnosti u svetu. Dobitnik je mnogobrojnih nagrada, a među poslednjim su Orden počasnog gosta Rusije koju mu je 2018. dodelila Ruska Duma i Zlatna medalja Republike Srbije za izuzetne zasluge u oblasti kulturnih delatnosti iz 2019. godine.

O njegovom slikarstvu objavljeno je pet monografija u Parizu, Beogradu i Londonu, a o njemu su pisali mnogi ugledni kritičari, pesnici i pisci, pre svih Alen Žofroa, Peter Handke, Dimitrij Analis, Irina Subotić… Nazivali su ga „slikarem pobede i čovekovog trujumfa“, a njegovo slikarstvo kao „virtualni snažan odraz ovog ludog sveta sa kojim smo u svakodnevnoj borbi“ ponekad povezivali i sa filmskim hladnim hororom.

Telegrame saučešća povodom smrti Miloša Šobajića njegovoj porodici, prijateljima i poštovaocima uputili su predsednik i premijer Srbije Aleksandar Vučić i Ana Brnabić, kao i ministar kulture i informisanja Maja Gojković.

Nije krio svoje stavove

Slikar Miloš Šobajić nikada nije javno krio svoje stavove o društvu i svetu u kome živi – od kritike globalizma i međunarodnih politike, posebno prema Srbiji do odnosa prema pokojnom Slobodanu Miloševiću, kome se nisu dopadale njegove slike.

Na pitanje šta očekuje od Srbije u poslednjem intervju za Nedeljnik odgovorio je:

„Očekujem da jednog dana Srbi počnu da odlučuju ko će da vlada Srbijom. Boli me kad o njoj mislim. Boli me zato što ne ide onako kako bi trebalo da joj ide. Srbija bi trebalo da bude jedna lepa i uređena zemlja. Gledam svoje prijatelje, slikare, koji su ceo život radili a danas imaju penzije 250 evra. U Parizu klošar ima svakog meseca socijalnu pomoć od 600 evra. Dok mi dostignemo da naši klošari uzimaju 600 evra mesečno, ima još dugo da se načekamo“.

Borac za KiM

„Miloš Šobajić, veliki srpski slikar, bio je jedan od prvih potpisnika Apela za odbranu Kosova i Metohije i član Pokreta za odbranu KiM.

Utemeljen u srpskim tradicijama, pouzdanih evropskih iskustava, bio je iskreno iznenađen činjenicom da neko u Srbiji može da pristane na pregovaračke, posredničke usluge okupatora i da je spreman da sa njima razgovara o priznanju, podeli i sličnim ‘rešenjima’ za KiM.

Govorio je da se sa okupatorima ne razgovara i da cilj može da bude samo njihovo izbacivanje iz naše zemlje. Bio je potpuno uveren u to da će KiM biti i ostati srpski“, saopšteno je juče iz Pokreta za odbranu KiM.

Estradna muzika – suština naše katastrofe

– Najveća polucija u Srbiji je estradna muzika. I to je neverovatno koliko je to bolno i jako. Taj zvuk je razbijajući i očajno negativan i ružan. To je kao i suština i baza cele ove naše katastrofe… Ta muzika je baza našeg jada. Čitav naš jad se prikazuje kroz tu očajnu estradnu muziku koja zagađuje sve. Onda idemo dalje u ekonomiju, u raspad sistema. Minimiziranje umetnosti kao da je to neki opskurni retki sport. Već je normalno da čujete od srpskih političara kako kažu: ‘Mene umetnost uopšte ne zanima’. Kao da ne razumeju da je kultura baza svega. Šta je ostalo u istoriji osim kulture? Nije opstala privreda Egipta, nego kultura. Ni privreda stare Grčke nije opstala, već je opstala helenska kultura. I kad o kulturi s prezirom govore oni koji vode zemlju, onda je to katastrofa – govorio je Miloš Šobajić.