Slike poput uzbudljivih zagonetaka

Zvaničnog otvaranja neće biti zbog pandemije kovida 19 i poštovanja epidemioloških mera.

Naslov izložbe „Moji prijatelji velikani“ nije izabran slučajno. Naime, serija fotografija koje je, kako je vreme proticalo, sam Galves – saučesničkim i duhovitim tonom – nazvao „Moji prijatelji velikani“, odslikava njegov odnos s različitim ličnostima iz sveta umetnosti, književnosti i filozofije, od Marije Sambrano ili Luisa Bunjuela, preko Fransisa Bejkona, Anais Nin, Aleha Karpentjera, Hulija Kortasara ili Andrea Malroa, između ostalih, do Margerit Diras ili Mikisa Teodorakisa.

Portrete, mahom snimljene tokom Galvesovog boravka u Parizu od 1965. do 1992. godine, upotpunjuju brojni dokumenti – knjige, tekstovi, časopisi i druge fotografije – koji daju najširi mogući uvid u kreativni svet i kontekst umetničkog stvaralaštva ovog fotografa.

Kada je reč o samom originalnom nazivu izložbe – „Mis amigos los cabezones“, može se reći da je u pitanju domišljata i duhovita igra reči. Reč cabezonez se odnosi na glavate ljude, dok slična reč cabezota označava nekoga koje tvrdoglav i svojeglav.

Budući da je su na fotografijama ljudi slobodnog i razigranog duha aluzija je jasna. Prevoditeljka Izabela Beljić se odlučila za odlično rešenje ‘velikani’ s obzirom na to da na fotografijama i jesu velikani.

– Ovu izložbu pokušavamo već dugo da dovedemo u Beograd, u Španiji je doživela veliki uspeh, gostovala je u nekoliko zemalja, a u Beograd je stigla iz Moskve. Mislim da je pravi trenutak da se ponovo sretnemo s ovom grupom španskih, francuskih i latinoameričkih intelektualaca koji su stvarali u Parizu šezdesetih godina prošlog veka – kaže za Danas urednik kulturnog programa Instituta Servantes Havijer Vakas.

Galves je mnoge ljude lično poznavao i bio im prijatelj. Celu kolekciju svojih fotografija donirao je Institutu Servantes. Mnogo je radio za pozorište i na mnogim knjigama i časopisima. Zanimljivi deo kolekcije predstavljaju i knjige koje su Galvesu posvetili autori lično. Tu je i privatna prepiska Galvesa sa književnicima, ali i isečci iz štampe onoga vremena.

Politički stavovi Antonija Galvesa su veoma zanimljivi.

– Galves se odlučuje za lični egzil pre svega iz ideoloških razloga, odlazi u Pariz, iako je u Španiji već započeo uspešnu karijeru. Tamo je mnogo radio za pozorište, pamte se njegove scenografije brojnih predstava. Povezao se sa svim autorima takozvanog latinoameričkog buma. Svedok je burnih događaja ’68. i revolucije koju su oni izazvali u francuskoj prestonici – ukazuje Vakas i  dodaje da je Pariz za španske i latinoameričke intelektualce bio veoma privlačan, u njemu su mogli slobodno da žive, rade i stvaraju, dok u zemljama iz kojih su došli to nije bilo moguće.

– Latinskom Amerikom su vladali totalitarni režimi, bilo je sukoba. Onda je logično rešenje bilo da doputuju u Evropu, a Pariz se činio kao najbolji izbor. Treba reći i to da je za španske i latinoameričke pisce u Parizu bilo posla. Izdavači su ih podržavali, sa španskog se mnogo se prevodilo. U Francuskoj su se u to vreme izdavale i knjige na španskom koje su nalazile put do Španije i Latinske Amerike – napominje Vakas.

Osvrćući se na Galavesov život i rad kustos izložbe Andres Sanćes Robajna u katalogu izložbe, u autorskom tekstu „Antonio Galves ili Portret zajedničkog života“ podseća na još neke zanimljive detalje iz biografije velikog umetnika i društveni kontekst u kome je živeo i radio.

„Odavno nam je znano da je Antonio Galves, rođen u Barseloni 1928. godine, vrsni majstor savremene španske fotografije i da se svrstava među naše reprezentativne vizuelne umetnike. Zahvaljujući saradnji s Luisom Bunjuelom na knjizi ‘Bunjuel, kružna povezanost s Antoniom Galvesom’ (1994) ili, mnogo ranije, na upečatljivom delu ‘Lutke’ Marte Kun-Veber (1973), stekao je ugled i slavu, a fotomontaže i grafički radovi načinili su od njega gotovo legendarnu figuru ne samo španske, već globalne kulture koja je obeležila evropsku stvarnost poslednjih decenija. Izvrsnim fotografijama događaja koji su se zbili u maju 1968. u Parizu (gradu u kom je živeo mnogo godina), portretima viđenih intelektualaca, književnika i međunarodnih umetnika – a s većinom njih imao je prisan odnos – Galves je stekao atribut ‘žanrovski neodređenog umetnika’ kog nije moguće podvesti ni pod jednu odrednicu na polju same fotografije ili imajući u vidu bilo koji konvencionalni ugao ili perspektivu likovnih umetnosti. Prvenstveno treba podvući činjenicu da se duh portreta, koje je Galves načinio tokom dužeg perioda, bitno ne razlikuje od onog kojim odišu njegova ostala dela, premda, dakako, poseduju osobenosti tog ‘žanra’ (portreta) koji je u moderno vreme doživeo neverovatan kreativni razvoj. I zaista, samo je zahvaljujući izvanrednom poznavanju supstanci, legura, destilacija i mešavina mogao da preoblikuje sliku, svaku sliku – čak i onu uobičajenu – u uzbudljivu zagonetku. U svim tim serijama primetno je da se Galvesovo vizuleno stvaralaštvo vezuje za tradiciju koja ide od Fransiska de Keveda, preko Goje, Valje-Inklana, Bunjuela i nadrealizma, do Fransisa Bejkona i Antonija Saure. Poseban način upotrebe crne boje postaje izražajna konstanta Galvesovog dela čije glavne odlike čine suprotnosti, neujednačenosti i energične protivrečnosti. Poricanje konvencija ideologije, društva, svakodnevnog života kroz otuđenost i dramatizaciju vidljivog javlja se, međutim, u Galvesovom delu, kao simbol suživota, zajedničke stvarnosti“. Izložba je otvorena do 6. novembra.