Sloboda govora u Srbiji traje dok ne uđe Simo Spasić da ti je prekine

Za početak, moramo da verujemo da ima nade da se svi opet osetimo smisleno, i da rečima koje su ispražnjene vratimo njihovo puno značenje, pojam i pravo da ih svi jednako koristimo – tako je Milena Minja Bogavac, dramaturškinja i pozorišna rediteljka, odgovorila na pitanje: da li ima nade za slobodu govora u Srbiji, na tribini ,,Stvaran svet oko mene: Sloboda govora ili kultura ćutanja“.

Tribinu je organizovala Zadužbina Milana Mladenović, u Kulturnom centru Grad.

Razgovor je vodila Antonela Riha, te na samom početku otvorila temu hapšenja naših sugrađanki zbog gađanja murala Ratka Mladića jajima.

Riha se osvrnula i na Dan obeležavanja borbe protiv fašizma i antisemitizma, a Bogavac prisutne pozdravila rečima: „Smrt fašizmu“.

Dramaturškinja je primetila da ovaj međunarodni dan borbe protiv fašizma iz godine u godinu dočekujemo u sve gorim uslovima.

– Nemoguće je reći više bilo šta u ovom društvu. Ne samo zbog tema koje su zabranjene, postoji čitav niz govornika koji su zabranjeni, i kojima je zabranjeno da preuzmu bilo kakvu značajniju ulogu u životu zajednice. To su ljudi koji su svakodnevno izloženi govoru mržnje – istakla je ona.

Prema njenim rečima, sloboda govora više nije sama po sebi vrednost, ako nju ne prati nikakva odgovornost za izgovorenu reč, onda više nije sloboda nego nered i kakofonija, sveopšte urlanje gde sve ono o čemu govorimo više nije važno.

– Samo o ukusima vredi raspravljati, ne treba raspravljati o činjenicama. Na ovim prostorima mi već trideset godna raspavljamo o činjenicama i sve činjenice problematizujemo. Nije u pitanju naš specijalitet, to se događa globalno. Međutim, kod nas, u fragilnoj demokratijici koju smo nekada imali, a koja je sada već dovedena do brutalne autokratije, taj privid slobode govora čini autokratiju mogućom – zaključila je Bogavac.

Marko Šelić Marčelo, pisac i muzičar, zapazio je da se kod nas govor mržnje afirmisao kao sloboda govora, ali i zaključio da sloboda govora ipak podrazumeva i odgovornost za ono što se kaže.

– Mi živimo u glavi jednog čoveka, i ovo je svet iz njegove glave. Sav taj cinizam se izlio po nama i to su sada pravila življenja. A šta radiš kad si cinik, gledaš da „ociničiš“ ceo svet. K’o neki kralj Mida cinizma, sve što pipneš se „ociniči“. I tako dolazimo do štosa – ‘ajde da pravimo od govora mržnje slobodu govora. Reći ćemo da čovek ima slobodu da nacrta mural koji god hoće, al’ nema slobodu da gađa jajima taj mural. U tom slučaju te hapse. To je to. Nema pravila. Sloboda govora u našoj zemlji, pogotovu u prestonici, traje dok ne uđe Simo Spasić da ti je prekine, i onda to bude vest – primetio je Šelić.

Marčelo je zato pojasnio da rasprava o činjenicama vodi u opštu relativizaciju, gde više ništa nije sigurno, te se o svemu raspravlja.

– Cenzura kulture u Srbiji počela je u teatru, to znam jer mi je Kokan Mladenović prijatelj, a zajedno smo pre sedam godina radili predstavu „Doktor Nušić“ u Kruševcu. Ukratko, dešava se to da dobiješ savetnika za kulturu tadašnjeg predsednika, on dođe na predstavu i tik posle premijere ode u kancelariju upravnika pa kaže: „Odlična vam je predstava, stvarno predivna. Baš se nešto mislim, bilo bi šteta da je nema zbog ove jedne sporne scene. Ako biste mogli to da izbacite…“ – prisetio se Marčelo i dodao da tako kreće agonija i zabrana rada, iako u Ustavu naše zemlje stoji da je pravo na rad jedno od osnovnih ljudskih prava.

A, kako kaže, kada čoveku uskraćuješ to pravo na rad, uskraćuješ mu prihode. „Kad čovek ne prihoduje ne može da jede, a kad ne jede mogao bi da umre. To je samo malo spora smrt“, osvrnuo se Marko Šelić.

– Ja ne umem da ćutim, to je problem od vrtića. Uvek sam bio onaj koji kaže sve što drugi misle. Da ne mislim da ima nade za slobodu govora u Srbiji, ne bih sedeo ovde. To bi bilo trošenje vremena i jadanje, za to smo mogli da se nađemo i u kafani. Verujem da ima nade, ali moramo svi da se borimo za nju – istakao je Andrej Josifovski Pijanista, arhitekta i ulični umetnik.

Upitan da pojasni ideje iza svojih dela on je otkrio da su direktan povod za performans u kome je postavio Isusa na raskrsnici bile kamere, koje su nadziračke, koje nas gledaju…

– Kroz istoriju umetnosti predstava Isusa Hrista, odnosno raspeća, na različite je načine prikazivana, ali uvek predstavlja nevino stradanje. On je razapet, ja sam samo malo dodao moje. Razapet je između ovih i onih – Sime Spasića, ovih što vladaju silom, i ovih koji silom hoće da se vrate na vlast. Ovde vlada sila, to je jedino oko čega možemo da se složimo. Mi smo ovde u getu, osuđeni sami na sebe. Izgleda da ih je postavka Isusa zabolela. Performans je odjeknuo verovatno zato što je iskorišćen simbol vere. Krenuli su odmah da se hvataju – „ovaj sektaš“.. . a kada su shvatili da je taj sektaš pročitao malo i knjige neke, onda su olabavili – ispričao je Josifovski i u šali dodao kako ga je policajac u stanici prepoznao, jer ga je gledao na televiziji N1.

Povodom njegove performans instalacije falusa, koju je postavio ispred Skupštine, Pijanista je kazao da taj rad predstavlja bilans, kako bi za kraj godine oni u Skupštini uvideli šta su nama sve obećali.

– Da se vratim na slobodu govora, izgleda da samo vulgarno ovde može da dođe do odjeka, jer je neverovatno koliko je taj falus zapravo odjeknuo. Došli smo dotle, toliko su nas unazadili, da je na kraju sve što je normalno postalo „nemoj to, sine, pusti“ … – primetio je Josifovski.

Radmila Petrović, pesnikinja, zapazila je da pesnici na žalost svoj ego prenose na papir, te ono što ne bi rekli inače ne govore ni u pesmi, pogotovu ne u prvom licu.

– Poznajem dosta mladih ljudi koji se kriju, a to je šteta za umetnost. Šteta za sve nas što nam ne prenose te goruće emocije. Mnogi ne prelaze granicu i tenziju da ispred javnosti nešto odaju. Smatram da je smisao umetnosti da se pređe granica. Ako niste prešli granicu – vi niste umetnik i treba da radite neke druge poslove. Mnogi hoće da se zovu književnici, umetnici, da grade karijeru na tom polju, što je po meni licemerno. Svako ko nije malo oderao kožu baveći se umetnošću, on je licemer i ništa drugo – zaključila je Petrović.

Povodom toga što su mladu pesnikinju provlačili kroz kontekst govora mržnje zbog njene poezije, Bogavac je kazala da je uverena da su to uradili ljudi koji ne čitaju poeziju.

– Isto sam tako uverena da ljudi koji cenzurišu pozorište kod nas nemaju pojma o pozorištu. Oni se okreću protiv pojedinca, autora. Predstava „Jami distkrit“, koju sam pisala, a režirao Kokan Mladenović, nije mogla da se izvede i najdirektnije je cenzurisana na nekoliko manjih festivala u zemlji. Ta predstava je finansirana novcem koji smo dobili na konkursu Ministarstva kulture i dobila je sedam Sterijinih nagrada. To su najviše nagrade za visoku institucionalnu umetnost. To je nešto za šta je država rekla „o, bravo, vi zaslužni umetnici“ i što je finansirala država. Ali kad predstava dođe do malog urednika iz stranke, on, zbog toga što je negde čuo da je Kokan Mladenović davao neke antidržavne izjave, šta god to značilo, gleda da tu predstavu „kenseluje“. Potpuno je nebitno šta u predstavi postoji – pojasnila je Bogavac.

Takođe je primetila da je Pijanistin performans Raspeće Isusa najveći performans koga može da se seti, a da se desio ovde, ali da su još veći performans napravili đubretari.

– Najveći performans napravili su đubretari stavljajući Gospoda Boga, pred toliko ljudi, na đubretarska kola i vozeći kroz grad – kazala je ona i dodala „zahvalite ljudima koji su ga sklanjali“.

Prema njenim rečima, isto je i sa Radmilinom poezijom. Ona je došla posredstvom medija masovnih komunikacija do nekog kruga ljudi koji nisu poetska publika i koji je nisu razumeli, te su od jedne prelepe ljubavne pesme napravili haos.

Petrović se nadovezala rekavši da je tada shvatila da ne postoji sloboda govora u Srbiji, odnosno da postoje teme sa kojima ne treba da se igraš, poput nacionalnih mitova i ratova devedesetih.

– Možda nije samo Kosovo ili to pitanje „što božuri cvetaju u mojim gaćama“, to što je uznemirilo deo naroda, već činjenica da je jedna mlada devojka došla, i nije bila zastrašena, već odsečna. Mislim da je to podjednako smetalo nekim muškarcima. Ali ja pišem o onome o čemu želim i napisala sam pesmu koja će izaći u narednoj zbirci, u kojoj isto diram temu koju ne bi trebalo da diramo. Bavim se samo onim temama kojim ne treba da se bavim. To što moj tata, mama, tetka ili neki huligani to neće… kad bih gledala ko sve neće to, na kraju ništa ne bih objavila – pojasnila je Petrović.

Šelić se složio sa njom i zaključio da je kalkulanstvo zabranjeno u umetnosti, jer čim počneš da izračunavaš, baviš se nečim tržišnim, nekom vrstom ekonomije. To se, kako je rekao, u umetnosti ne radi, već se govori ono što misliš, bez obzira na posledice.

– U toj vrsti ostravljenja na nju i to što ona „voli više svog dečka nego Kosovo“ ja ne razumem samo jedan deo – one ljude koji kažu „zato smo mi izgubili Kosovo, zato što smo tako razmišljali“. Nit smo ga zato izgubili, ako smo ga izgubili, nit ćemo ga vratiti čim ljudi prestanu da pišu pesme gde, zaboga, vole više momke i devojke od Kosova. To je ta vrsta potpuno promašene ostravljenosti. To mene izluđuje. Isto je svake godine za Prajd. Razumem neke ljude što ne vole i ne shvataju da svako ima pravo da šeta, ali ne mogu da svatim što nema protesta koji bi rekao: „Mi branimo porodične vrednosti, nećemo da kriminalac šeta ulicom“. Kako onog sa najvećom hacijendom trave u Evropi pustiš da se brani sa slobode? To me izluđuje, jer se tako kreira taj narativ da ovde među nama postoje izdajnici, da smo izdajnici svi mi koji sedimo večeras ovde, zato što mislimo o budućnosti i boljitku svoje zemlje na neki možda drugačiji način. A to što ja mislim, to moju zemlju ni za pedalj ne pomera. Ja ne mogu ni da vratim Kosovo, ni da ga priznam, ni da uđem u NATO ni da ne uđem, mogu da se izjasnim na referendumu da sam protiv, ali to neće odlučiti. Ono što mene poražava jeste što smo tim narativom ispraznili značenje reči izdajnik. A ona ima svoje značenje: to su ljudi koji rade protiv svoje zemlje za ličnu korist, za lični džep. To je kad uništiš sve institucije, kada afirmišeš hulje, a svakog ko je iole obrazovan teraš iz zemlje, kad radiš rekama ovo što radiš, kad dovodiš firmu koja ne sme ni na jednom drugom mestu da bude kod nas, to je protiv naroda. To je kad si najzagađeniji grad na svetu to je protiv naroda, to je izdaja. A to što mi mislimo da bismo rešlili kosovsko pitanje ovako ili onako, da li smo za Ruse, Amerikance, Liliputance, to su samo neka mišljenja u etru. Ne mogu ja da izdam svoju zemlju time što nešto mislim – konstatovao je Marčelo.

On je dodao i to da poštuje i kulturu ćutanja, ali ako neko odabere da ćuti na ono što nas zapravo ukopava, onda treba da ćuti i na pesmu Radmile Petrović.

„Kako je umreo rokenrol“

Riha se osvrnula i na to da će skoro biti obeleženo 30 godina od protesta muzičara zbog rata i sastava Rimtutituki, pa tim povodom upitala Šelića da li postoje šanse da se muzičari danas okupe i naprave protestni koncert.

– Na žalost, mislim da ne. Najveći muzički festival u zemlji Beer fest još duguje honorare bendovima za nešto što se odigralo u avgustu. Mi smo jedan od tih esnafa koji nisu mogli da rade godinu dana. Ako ljudi ni za sebe same i za nepravdu koja im se najdirektnije dešava ne žele čak ni da se oglase, kakvi crni angažovani koncerti i poruke. Društvo je jedna situacija u kojoj ljudi žive jedni sa drugima. Antidruštvo je ovo što mi živimo, gde ljudi žive jedni protiv drugih, samo dišu isti vazduh. Ne solidarišu se čak ni kada zakuca problem na njihova vrata. To je po meni odgovor na pitanje: „kako je umreo rokenrol“. Umreo je kad se to izgubilo, kad smo svi prestali da verujemo u nešto i da se za to nešto borimo.