Sloboda i Vojin kao odgonetka tajne gledanosti

Čini se da još od „Boljeg života“, takoreći tri decenije, jedan igrani format nije okupirao ovoliku pažnju publike.

U tom smislu bio bi zanimljiv podatak o uporednom rejtingu sa recentnim prikazivanjem filma „Dara iz Jasenovca“ i žanrovski srodnim sitkomom „Igra sudbine“ na TV Prva.

Sa razlikom što ovo zapravo nije ni bio studijski format, niti još jedna bezbrojna serija o/u Beogradu, pa je dramaturška demetropolizacija jedan od njenih mogućih uspeha.

Bitno manje banalna od „Selo gori…“, pričom bolje struktuirana negoli „Moj rođak sa sela“.

I naravno po prvi put nakon filma „Zona Zamfirova“ takođe fantastičnog rejtinga, sa istinskim hepiendom, Vojin Ćetković i Sloboda Mićalović (ne, ne daj bože, Katarina Radivojević), ne samo u jednom kadru, već u čitavoj seriji.

Nakon neslavne zlurade i zlobne, promašene početne recepcije, tek sad nakon odgledanih svih 36 epizoda, možemo da sudimo o drugačijem projektu koji je kreativno integrisao, na jednoj strani Mirjanu Bobić i Dejana Karaklajića, na drugoj odličan timski triling: Marka Manojlovića, Kostu Đorđevića i Ana Mariju Rosi.

Kako kaže naslov jedne od najizvođenijih drama Zvezdara teatra – „Suze su ok…“, Mirjana Bobić Mojsilović je sasvim poput Sofi Kinsele i Trejsi Ševalije, legitimna da raspiše parafrazu da (i ne samo) bogati plaču.

Takođe je Karaklajić, ne samo kao jedan od najvećih dendija iz naše kulture, kako ga se predstavlja, već i reditelj prvog zabavnog televizijskog sadržaja „Maksimetar“, baš kao i dva manje-više korektna teenage filma: „Ljubavni život Budimira Trajkovića“ i „Erogena zona“.

Napokon Manojlović je radio (uz „Državni posao“) „Andriju i Anđelku“, najbolji televizijski kontinuirani kontent. Đorđević i Rosi su filmski etablirana nova generacija režisera.

Saga je alocirana na sever Bačke i Timočku Krajinu, i prati novi sudar isprepletanih sudbina dve vinogradarske porodice i vinarije, različitog staleža i statusa.

Ali sa zajedničkim bekgraundom oko koga se gradi pristojan noar. Melodrama, a ne vinogradi je zapravo jedina scenografija.

I ne baš kao u „Močvari“ ali su i ovde pronicljivi twitersi poput profila @volshebna mogli da unapred spojluju ishod i pronađu prave krivce među osumnjičenima, isprovocirani na njeno promišljanje.

Naravno da serija producirana u godini korone, ali sa generalno lepim utiskom koji prevazilazi osnovne ambicije, pati i od traljavosti i mana.

Možda ponajviše, što nije više mikrolokacijski personalizovala Suboticu (videćemo kako će tu proći „Kljun“ Srđana Dragojevića) i Negotin.

Kao i što je flešbek, sa likovima inicijacija zapleta, odviše plošan.

A kad radnja šlajfuje, akteri prečesto zalegnu u krevet da prespavaju problem.

Na kraju kako je neko lepo docirao, kao noseći soundtrack bolje bi ležala „Bogata sirotinja“ – Aleksandre Prijović negoli Frajle.

Najslabija tačka serije su naivnosti karaktera do iritacije, dve glavne epizode, deca Marko Smiljanić (Marko Vasiljević) i Anja Tomović (Vanja Nenadić). Odličan je Miodrag Krivokapić, ništa lošiji nego što je u aktuelnoj reprizi „Vučjaka“ na RTV-u bio izvanredan, plus i Nebojša Milovanović.

Vrlo dobri: Anita Mančić i Jovo Maksić, verodostojni Marko Janjić i Branislav Jerković.

Otkrovenja predstavljaju Uroš Jakovljević i Mina Obradović.

Nekako nesnađeni: Milica Zarić i Aleksandar Srećković. Naravno i sasvim dovoljno, zadovoljavajući sami po sebi Vojin i Sloboda – Vuk Tomović i Vera Smiljanić.

Njemu je samo nedostajao tek prstohvat veće energije, njoj je taj lokalni nesuptilni naglasak predstavljao glumački višak.

Bilo kako bilo, serija je povrh svih suvišnih ubistava, ne samo nužne odbrane, bila relaksirajuća, nešto poput putopisnog bedekera, a ljubavnog romana.

Enološka intriga o vinskoj kulturi življenja još od filma „A good year“ je zavodljiv mizanscen, a nije bez hoda po mukama.

Bagrina ili tamjanika i prokupac, kao i malvazija i teran, autohtone su i prepoznatljive sorte grožđa.

Fruška gora ili Istra danas nama su ipak prijemčiviji eskapizam u odnosu na Toskanu i Provansu.

„Tajna vinove loze“ ostavlja dovoljno otvorenih pitanja, da od svih drugih Telekomovih serija bude prva najlogičnija za očekivanu drugu sezonu.

Urgentni centar S03

Nakon godinu dana bindžovanja domaćih serija u 14 nastavaka i šest antrfilea, bilo bi nepravedno izostaviti najdugovečniju, jedinu američku „ER“ licencu, nezavisnu Emotion produkciju – „Urgentni centar“. U trećoj sezoni emitovanja njen hendikep, bio je naš paralelni stvarni svet korone u 2020. Netflixov sličan „New Amsterdam“ cele prošle godine pauzirao je svoj takođe treći nastavak, „Gray’ s Anatomy“ svojim kontinuitetom, suprostavio se tom izazovu. Možda bi preživela i žanrovski srodna naša „Vojna akademija“, ali „Urgentni“ je zaista svih sedam godina prikazivanja bio svojevrsna i stvarna glumačka akademija. Kroz koju je prodefilovalo desetine glumaca, na njoj je od Sare Radojković do poslednjeg rukopisa radilo sijaset scenaristkinja i većina domaćih reditelja. Apsolutnim početnicima u toj ordinaciji, asistirala su najveća imena domaćeg glumišta: Branko Cvejić, Miki Manojlović, Danica Maksimović, Voja Brajović, Boris Isaković itd. Dat je alternativni prostor glumcima zarobljenim u dugim drugim projektima (A. Mit, O. Lević, T. Radovanović), ugošćeni Frano Lasić ili Nina Seničar. Jedino što je stvarno izostalo je šarmantan provincijski eksterijer poput Sombora gde bi imali reminiscenciju na čehoslovačku „Bolnicu na kraju grada“ kakvu smo nekad voleli. Dragan Mićanović (skoro kao u „Kostima“ dobar), besprekorna Dubravka Mijatović, kao lekari su odlično nosili seriju, nadomestii prethodne glavne aktere (Marka Janjića i Tamaru Krcunović). Medicinska sestra i epizoda Maja Nikolić konačno zaslužuje pravu i veliku priiku. Ivan Jevtović je mnogo više bio Erik La Sal ili Jocko Sims u „Novom Amsterdamu“ nego što bi Ivan Bosiljčič i pomislio da je Džordž Kluni.

Trenutno je na televizijama tušta i tma premijera („Kaljave gume“, „Radio Mileva“, „Ljubav pod zlatnim borom“, „Nek ide život“, „Tri muškarca i tetka“, „Koleginice“). Jedne („Drim tim“, „Neki bolji ljudi“) od predemitovanja na Superstaru nisu prešle na nacionalne frekvencije, druge kao „Zlatni dani“ su nepovratno nestale. Hiperprodukcija mediokratije i deficita ideje je pregršt bezvrednih proizvoda.