Sloboda je odgovornost, a ne moć: Premijera Sartrovih „Muva“ u ”Kivije” teatru u Minhenu

Posle 15 godina u egzilu, vraća se Orest neprepoznatljiv natrag u svoj rodni grad Argos, u kome je njegov otac Agamemnon, nakon pobede u Troji, brutalno ubijen od strane svoje žene Klitemnestre i njenog ljubavnika Egista.

Ali nije volja za osvetu spontani motiv njegovog povratka, već glasine o zagonetnoj napasti muva (Erinija).

Pošto ga je sestra Elektra uverila da treba tu da ostane, Orest počinje da uviđa da Klitemnestra i Egist ne samo što zlostavljaju narod, već mu pripisuju odgovornost za očevu smrt.

Drugačije no u Eshilovoj ”Orestiji”, u kojoj je on samo instrument u rukama bogova, Orest u ovoj Sartrovoj drami počinje da deluje iz slobodne volje.

Ovde francuski egzistencijalistički filozof radikalno zaoštrava smisao antičkog mita – da se nasilno potčinjavanje kroz otpor i slobodnu volje može prevazići.

Na kraju ga nikakav porotni sud ili bogovi neće osloboditi krivice.

On uzima krivicu na sebe, veli Sartr, ”da bi nastavio svoj put, bez opravdanja, bez ičije pomoći, sam samcit”.

Sartr (1905 – 1980) je dramu ”Muve” objavio 1943. Reč je o adaptaciji mita o Elektri, mita koji susrećemo i u dramama velikih grčkih tragičara Eshila, Sofokla i Euripida.

Mit o Elektri je motiv i drugih figura u romanima, operama i filmovima, a Frojd je po tom mitu utemeljio svoju psihoanalitički teoriju o ”Elektrinom kompleksu”.

Lik Elektre je ne samo kod grčkih tragičara, već i u potonjoj književnosti, jedan od centralnih likova: kod Voltera, Hofmanstala, O’Nila, Sartra.

Reč je o retko izvođenoj drami iz 1943. iz vremena okupacije i kolaboracije sa nacionalsocijalistima u Parizu, u novom prevodu Magnusa Hrapkovskog, u kome su Kekov prolog i epilog pridodati Satrovom tekstu, što potpisnik, da ne bi bilo nedoumice, smatra sasvim suvišnim, kako u dramaturškoj intenciji, tako i u poetološkoj eksplikaciji.

Ovaj ”prolog i epilog” o klimatskim promenama i katastrofama je izvan mitološkog dramaturškog sklopa drame.

Kod Sartra mi pratimo Orestov put, nakon dugih godina u tuđini, pri povratku u svoj rodni grad i preokret na koji on nailazi: njegov otac Agamemnon je ubijen, zločinačka majka Klitemnestra vlada sa svojim ljubavnikom Egistom.

I napast rojeva muva (Erinija) zlostavlja grad.

Sartrova intencija je da „postavi na scenu određene situacije koje osvetljavaju glavne aspekte čovekovog stanja i da gledalac učestvuje u slobodnom izboru koji čovek donosi u tim situacijama”.

Ipak bi bilo neodmereno kada bismo katastrofu Drugog svetskog rata, koji je Sartr imao u vidu, označili kao distopijsko stanje, i ”eksploataciju resursa”, kako Kek tvrdi, pripisali Agamemnonu.

Ovu postavku karakterišu dve komponente: jedna je koreografski performans Lize Štigler kao Elektre, druga je scenografija Aleksandre Pavlović koja je binu preobrazila u palatu od arhitektonski virtuozno prepletenih i ukrštenih drvenih prečaga, stubova i šperploče.

Ovde valja istaći i visoko umeće artikulacije svih glumica i glumaca: Oresta u izvođenju Vinsenta cur Lindena, pedagoškinje u izvođenju Barbare Horvat, Klitemnestre u izvođenju Franciske Hakl, Egista u izvođenju Florijana Jara.

Sve je u ovom izvođenju bila gusta atmosferska igra: pokret nije naprosto animacija, već nemir, potraga, očaj u svetu u kome odgovornost čoveka leži na njegovim sopstvenim plećima.

Žan-Pol Sartr na primeru ove drame objašnjava svoju egzistencijalističku filozofiju.

Na to podsećaju izvesni pasaži koji pre podsećaju na filozofsku raspravu no na replike dramske strukture.

Razume se da je ovo intendirano od strane autora.

Filozofsko-moralna i politička dimenzija ove drame bi se možda mogla sažeti u sledeće: patos slobode je odgovornost, ne vladavina, i ne moć.

Sloboda je zadatak koja košta patnju i napor i eventualno tragičan neuspeh.

I zbog toga je zapravo sloboda.

Čovek mora da je ”osvaja” iz sebe samog.

Pred njim stoji mnoštvo zadataka koji su mu naloženi i samo njegova svest o njima u svetu ga čine slobodnim čovekom.

To je put postajanja čovekom.

Pri tome mu ne pomažu ni bog ni đavo.

Na ovim postulatima počiva inscenacija Elze-Sofije Jah.

Možda valja sa pohvalom dodati da su muzika Maksa Kina i inventivna kostimografija Sibile Valum bili supstancijalno obogaćenje ove produkcije kojom ugledno minhensko pozorište otpočinje novu sezonu.