Sloboda nije samo reč

Tekst je imao priličan odjek.

Od svega su mi najzanimljivija bila pitanja prožeta nevericom: „Zar je to zaista moguće?“ „Zar Sajam neće uvek biti na ovom mestu?“

Tekst sam napisao iz dva razloga.

Prvi je zabrinutost.

Drugi je zaprepašćenost.

Bio sam zabrinut zbog toga što je u tom trenutku bilo sasvim jasno da je sudbina Sajma rešena ako ne bude javnosti koja će preokrenuti tu odluku i promeniti tu već viđenu sudbinu.

Bio sam zaprepašćen što se o jednoj tako važnoj temi uopšte nije govorilo u javnosti.

Javnost je nestala kao prostor rasprava i saglasja, sporenja i konsenzusa.

Pitanje Beogradskog sajma, kao mesta za koje je emotivno i profesionalno vezano toliko ljudi u ovoj zemlji, svakako je javno pitanje prvog reda i o njemu se ne može odlučivati mimo javnosti, nasuprot interesu svih, u najužim jezgrima moći.

Teško je naći čoveka u ovoj zemlji koji proteklih decenija nije bio na Beogradskom sajmu.

Ako nije bio na Sajmu knjiga, što je najverovatnije, bio je na nekom drugom sajmu.

Ili je bio na nekom od koncerata ili na nekoj od košarkaških utakmica ili međunarodnih takmičenja koja su se ranije održavala na Sajmu.

Ili je barem gledao prenos nekog od mnogobrojnih događaja sa Sajma.

Godinu dana kasnije, imamo sve razloge da i dalje budemo zabrinuti i zaprepašćeni.

Zabrinuti, jer odluka o Sajmu nije promenjena.

Zarivajući se u telo grada kao strano telo, Beograd na vodi preti da metastazira na istorijski prostor Beogradskog sajma.

Zaprepašćeni jer se moć ne povlači ni pred kakvim razlozima.

Čak dolazi do neke vrste navikavanja i normalizovanja jedne društveno neprihvatljive situacije.

Umesto da kažu kako je neverovatno da se uopšte razmatra rušenje Beogradskog sajma, neki će reći kako je dobro da nije srušen već ove ili što verovatno neće biti srušen ni sledeće godine.

Nešto se, ipak, promenilo.

U proteklih godinu čuli su se mnogo javni glasovi protiv rušenja Beogradskog sajma.

Dva puta se oglašavala Srpska akademija nauka i umetnosti podsećajući na značaj arhitektonskog, kulturnog i urbanog nasleđa koje oličava kompleks zgrada Sajma.

Arhitektonski fakultet u Beogradu upozorio je na posledice rušenja Sajma po istorijsko sećanje grada i po pamćenje same profesije.

Praktično sve asocijacije arhitekata, u jednoj od najređih pobuna čitave jedne profesije u protekloj deceniji, objavile su prvorazredan dokument – Deklaraciju o sudbini Beogradskog sajma i Generalštaba.

Iza ove Deklaracije stali su Akademija inženjerskih nauka Srbije, Akademija arhitekture Srbije, Udruženje arhitekata Srbije i društva arhitekata Beograda, Novog Sada, Niša, Zrenjanina, Valjeva i Vranja.

Arhitektama su se pridružili mnogi ljudi iz kulture, kao i mnogobrojni građani.

Od upadljivog ćutanja došli smo do situacije u kojoj je povodom jednog pitanja stvorena javnost i u kojoj postoji potpuna profesionalna saglasnost da bi rušenje Beogradskog sajma bilo štetno i sa stanovišta društvenog interesa, i sa stanovišta urbanog razvoja Beograda, i sa stanovišta kulturne istorije i arhitektonske struke.

Možda na kraju sve to ne bude dovoljno, ali ostaće kao istorijski dokument jednog nevremena.

Slogan ovogodišnjeg Sajma knjiga glasi: „Reč je slobodna.“

Gde je tačno reč slobodna: u zemlji domaćinu ili u zemlji počasnom gostu Sajma knjiga (Kuba)?

Reč mora biti slobodna.

Međutim, sloboda nije samo reč.

Kao i uvek, čitaoci će i ove godine biti najbolje lice Sajma knjiga u Beogradu.

I ove godine Sajam knjiga je poslednje mesto na kome se mogu videti sve knjige koje se tokom jedne sezone objave u Srbiji.

Već je to dovoljan razlog da Sajam knjiga smatramo važnim i da razmišljamo o tome kako da on bude unapređen a ne da svake godine traje u senci neizvesne budućnosti i skromne sadašnjosti.

Ove godine na Sajmu knjiga.

Autor je osnivač i glavni urednik Izdavačke kuće Arhipelag.