Slobodan Beštić: Ogorčen i ljut na one zbog kojih sam izlazio na ulicu

Sećam se kada smo na Akademiji sedeli u kaputima i učili pod svećama, jer su gasili struju i grejanje. Taj mrak je bio početak procesa koji još uvek traje, a generacija koja se prikazuje na filmu ‘Afterparti’ živi u njegovoj poslednjoj fazi”, kaže u razgovoru za Danas glumac Slobodan Beštić. On u ostvarenju Luke Bursaća o mladim ljudima koji odrastaju u savremenoj Srbiji, koje stiže 6. aprila u domaće bioskope, igra oca jednog od glavnih junaka.

Beštić govori i o tome šta je ostavljeno u nasleđe momcima i devojkama, koji danas odrastaju u Srbiji, spremni na sve za malo slave i mnogo telesnog uživanja, koliko su roditelji a koliko društvo krivi za stanje u kome oni danas žive.

“To je izgubljena generacija, jer su to mladi ljudi koji su došli posle ratova devedesetih, nakon svih političkih previranja… Oni nemaju neku perspektivu. Zašto bi učili, zašto bi završavali školu, kad nema posla. Sanjaju da pobegnu odavde… A ako ostanu, onda ne žele samo da prežive, nego i da se dobro zabave, da im nije dosadno, da idu u klubove… Alkohol i droga – to je njihov način da pobegnu od svega. Ja nisam čistunac – i moja generacija je bila sklona tome. Ali je to pitanje motivacije. A to je jedna skoro beznadežna faza u razvoju mladih”, priča Beštić.

* Zanimljivo je da glavni junak dolazi iz srećne porodice, koju igrate Lidija Vukićević i vi. Kako je to moguće?

– Porodica daje temelj samo do jednog nivoa. Čini mi se, to sad govorim iz svog iskustva, ono što smo moja žena i ja mogli jeste da obezbedimo našoj deci zdrav način mišljenja. Da mogu da se integrišu sa svojom generacijom ali i da zadrže kritičku distancu, da sačuvaju sebe… To je vrlo teško za roditelje. Luka Bursać je naročito insistirao baš na toj priči o srećnoj porodici. Imate oca i majku koji su u svojoj ljubavnoj vezi bili očigledno zaljubljeni, voleli su se… Onda je došao život i ona je počela da se bavi biznisom, dok je otac nastavio da živi u zen raspoložnju, bez mnogo novca ali srećan. Njihov sin imam potpuno druge želje i ambicije. On hoće da bude u rijaliti programu, da bude poznat… A na to roditelji ne mogu više da utiču jer je to taj sukob generacija. Kako ni naši roditelji nisu razumeli roknerol, tako ni mi ne razmemo njihove afterpartije. Ličnost se formira u porodici ali i u sredini.

* Gde su nestali ideali vaše generacije?

– Ja od svoje 20. godine živim u društvu koje prolazi kroz krize, ratove… koje propada. Trebalo je sve to vreme preživeti, ali je naša generacija morala nešto i da uradi da bi se taj proces umanjio, ako već ne može da se zaustavi. To je bila borba sa vetrenjačama. Sve što godinama radiš i stvaraš, sruši se za jedan dan. Tu su nestali naši ideali. Lik koga ja igram u ovom filmu zaštitio se od toga tako što je pobegao u svoje nizanje perli i rekao sebi da ne želi svet koji se pretvara u jurnjavu za novcem nego želi da ima svoj mir i da bude srećan u svom prostoru. I ja sam nešto slično i sam uradio. Trudio sam se da zaustavim svoje proteste, pravljenje predstava i performansa koje su direktno angažovane… stvari koje bi trebalo da menjaju svet. Želeo sam da se vratim sebi i svojim emocijama, i ljudima oko sebe, da se ne bih pretvorio u jednog neurotičnog čoveka koji je žrtva vremena. Moja generacija je izgubila sebe u toj borbi. Mi smo došli do jedne granice gde smo shvatili koliko smo nemoćni da utičemo na okolnosti i da zaustavimo sunovrat vrednosti.

* Šta znači kada dođete do te granice?

– Došao sam do granice ali to ne znači da sam se predao. Ali znači da ne mislim više kao što sam mislio ’90-ih – da ću izaći jednom na ulicu, popeti se na tenk i vikati „Dole tiranija! Živela sloboda!“ i da će se onda to i završiti. Ispostavilo se da to ne funkcioniše tako. Da je potrebno raditi deset godina u kontinuitetu da bi se nešto barem malo pomerilo. Tu se čovek potroši i otruje negativnom energijom jer, ako sam ja non-stop nezadovoljan, stalno nekog kritikujem… nema ničega pozitivnog. U tom smislu kao da sam se malo primirio i došao u to stanje neke životne zrelosti. Borba za neku bolju budućnost je teško izvodljiva.

* Ali sve što igrate danas u pozorištu („Rodoljupci“, „Narodna drama“, „Moje nagrade“) ne pokazuje da ste odustali. Sve te predstave su jako kritične…

– Tako je. Kritične su i podstiču na razmišljanje. Ali voleo bih da igram i neke komedije. Bio bih presrećan da mogu i to da igram. Ali to je posledica ovih 20 godina ludila kada sam i kroz umetnost pokušavao da utičem na promenu okolnosti. Voleo bih da se vratim nekom umetničkom repertoaru koji nije uvek angažovan. Da se i ja umetnički malo radujem.

* Šta bi vas navelo da danas ponovo izađete na ulicu, da javno protestvujete?

– Skoro ništa. Mene su jedva naterali da snimim spot za Sašu Jankovića. Jedva! Ne radi se o Saši Jankoviću. Ja imam jedan stav koji je emotivan… Ogorčen sam i ljut na sve one zbog kojih sam izlazio na ulicu. Nisu imali prava na to. Mislim na Demokratsku stranku, na LDP… na one stranke koje su u ono vreme predstavljale neku alternativu, nešto za šta smo mi stajali ispred kordona, i to ne jedan put. Ne da bi oni došli na vlast i dobili neku fabriku, nego sa svešću da treba spasti ovaj narod i zemlju. Ali to je interna, srpska stvar. To smo mi sami krivi. I da imamo jači stav, onda bismo kao narod bolje prošli. Imali bismo neku perspektivu. Ako nastavimo ovako, kao narod i država, nećemo moći da opstanemo. Za pedeset, sto godina ovo će biti jedno sećanje na državu. Ako se mi ne promenimo, a ne okolnosti.

* Možete li u takvom društvu danas zamisliti „Metlu bez drške“?

– Takve serije se danas više ne prave zato što su moralizatorske. Deca neće da ih neko edukuje nego da ih zabavlja. Mislim da danas ne možete snimati takve serije i da to ne treba ni raditi. Ali umetnost je tražiti nove forme. Treba naći put do ljudi koji nas gledaju i slušaju. Tu veliku ulogu ima i novac jer su nekada ljudi imali mnogo više vremena i para da snime jednu epizodu. Zato su te stare serije i danas dobre. Ali kada država ne želi da ulaže u kutlturu, ona otvoreno kaže da taj narod treba zaglupiti. Da naš narod voli da gleda rijaliti program, da traži vulgarne prostitke i minorne ljude, koji vole da se svađaju na najnižem nivou. To naš narod voli – to nam govore političari. To se traži. Ako je to istina, mi smo narod koga treba ubiti. Takav narod ne treba da postoji. Jer taj narod može da bude samo jeftina radna snaga za poslodavce iz inostranstva, da rade na traci i nose pelene kako ne bi na pet minuta otišli u toalet. Te stvari su jako povezane.

* U kojoj meri je slika našeg društva sve što se vama dogodilo kada se pojavila vaša fotografija na kiši bez majice?

– Dosta ljudi nije znalo da sam to ja. Čak su mi pričali da, kada se pojavila fotografija, nisu znali u Blicu ko je to. Prošla je cela noć dok se neko nije setio. A to su novinari. Ja znam da ja nisam medijski eksponiran. Ne govorim ovo sa nekom ljutnjom ili gorčinom. Ali ne može da se kaže da je moja pozorišna karijera tako beznačajna. “Nižinski”, “Saloma”, “Hamlet”, “Moje nagrade”, kao i nagrada Roberta Đulija i angažman u Diseldorfu… Ali odjednom sam postao jako važan medijima. Svi su morali da imaju intervju sa mnom. Ne zato što sam Slobodan Beštić koji tih dana ima premijeru predstave „Majka Hrabrost“, nego zato što me „razvlače“ po internetu. Na konferenciji za štampu u Narodnom pozorištu povodom predstave, svi su skočili na mene… Nikoga nije zanimala Duda Stojanović koja igra glavnu ulogu, nego ja i „Metla bez drške“, moji bicepsi, gde šetam psa, kakve žene volim, da li volim da razbijem čašu u kafani… Shvatio sam tada da novinari usmeravaju pažnju publike. Usmeravali su i u vremenu kada sam ja odrastao, ali ka vrednostima. Sada usmeravaju ka zabavi, seksu, provokacijama najnižeg tipa…

* Je l’ vama ta fotografija donela nešto?

– Ništa. Ljudi u pozorištu imaju isti stav kao i ja o toj fotografiji. Jeste medijsku popularnost koja traje i dan danas. Sad me više zovu da gostujem na televiziji. Da pričam o filmovima i predstavama ali nekada i bez povoda. Ranije je morala da bude neka premijera da bih negde gostovao a sada Sloba Beštić može da dođe da priča šta voli da jede.

Kultura ne donosi glasače

– Jedno je ulaganje u ekonomiju, ali ulaganje u duhovne vrednosti jednog naroda trebalo bi da bude na primarnom mestu svake vlade. A kod nas je to uvek na najnižem mestu, nevezano za političke partije i ideje. Oni misle da im to ne donosi glasače, da su to glasači „kruga dvojke“… a oni im nisu bitni. Što bi o tome razmišljali kada im se to nikako neće vratiti na izborima. A to je smrt za ovo društvo. Za Srbiju – kaže Slobodan Beštić.