INTERVJU Slobodan Skerlić: Živimo u rodnim stereotipima, teško je muškarcima, ali ženama je još teže

Posle hit ostvarenja „Trpele“ (komad nastao na osnovu dokumentarnog materijala, autentičnih ispovesti žena-žrtava nasilja koje je objavio Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji), i „Kad su cvetale tikve“ Dragoslava Mihailovića, „Kramer protiv Kramera“ je treća Skerlićeva režija u ovoj kući.

Predstava je u potpunosti nastala po istoimenom kultnom romanu i drami Ejverija Kormana, a oslanja se i na antologijski film iz 1979. „Kramer protiv Kramera“ reditelja i scenariste Roberta Bentona.

Podsećanja radi, film je snimljen dve godine posle objavljivanja romana, osvojio je pet Oskara – za najbolju režiju, najbolji film, najbolju mušku ulogu (Dastin Hofman), najbolju sporednu žensku ulogu (Meril Strip), i najbolje adaptirani scenario, a na bioskopskim blagajnama širom sveta zaradio je više od 173 miliona dolara.

I u Skerlićevoj predstavi radnja priče događa se u vreme kad je Korman objavio svoj roman, prati razvod bračnog para, uticaj koji to ima na njihovog malog sina, istražuje psihologiju i posledice razvoda i dotiče se preovlađujućih, ali i novih društvenih pitanja.

– Roman, zatim film i kasnije pozorišni komad bave se na neki način problemom rodnih uloga u doba krajem 70-ih i dalje 80-tih godina 20. veka. Mi smo probali da istražimo šta je taj komad i gde se ti problemi nalaze danas, važno nam je da idejna komponenta naše predstave korespondira sa sadašnjošću. Radili smo našu priču, nismo se upuštali ni u kakve relacije sa filmom, primenili smo redukciju pozorišnih sredstava, predstava počiva na glumcima i glumačkoj igri. Pozorište je prosto takav medij da je aktuelan i komunicira s publikom samo na dan kad se predstava igra. U tom smislu je bilo važno da tu idejnu komponentu predstave uskladimo sa sadašnjošću – kaže Skerlić.

Od Kormanovog romana i filma „Kramer protiv Kramera“ prošlo je blizu gotovo  pola veka, a i dalje se govori o rodnoj ideologiji. Kako se i koliko to nasleđe menjalo u međuvremenu?

– Mislim da je jako važno da se otvaraju pitanja nasleđa uspostavljenih rodnih stereotipa na koje ne smemo da žmurimo, jer se čini da civilizacijski nismo odmakli daleko kada je reč o odnosu žena i muškaraca u društvu. Rodna ravnopravnost je u ovo naše moderno vreme visoko razvijenih tehnologija i komunikacije veoma česta tema u javnosti, ali, velikih i epohalnih pomaka kao da još nema. Mi u našoj predstavi fokusiramo pitanja kao što su rodne uloge, da li žena koja je u braku ima prava da gradi karijeru, da li očevi imaju prava na samohrano roditeljstvo, kakav je odnos između posla i privatnog života i gde je tu ravnoteža, a otvaramo i pitanje dijaloga.

Mislim da smo napravili nešto pozorišno uzbudljivo i ideološki vredno, jer možda te rodne stereotipe možemo da promenimo u odnosima prema svojoj porodici i deci. „Uloge“ su odavno podeljene, ali to ne znači da treba da pristanemo na njih. Jednostavno, moramo preispitati neke civilizacijske obrasce koji su stari više desetina hiljada godina, ne možemo i dalje da stremimo u srednji vek.

Šta je bila vaša inspiracija za temu koja u fokusu ima iscrpljujući sudski spor oko starateljstva i traumu deteta posle razvoda roditelja, da li je eho u odabiru komada možda imala i člinjenica o strašnom porastu nasilja u našim porodicama poslednjih godina, kao i vršnjačkog nasilja?

– „Čovek se češe gde ga svrbi“, dakle, ova predstava se manje tiče nasilja i te vrste agresije, mi se u „Krameru“ bavimo pre svega pitanjima rodnih polova – koliko žena ima pravo na ambiciju uprkos tome što je u braku i što je majka, a s druge strane, po istoj anaologiji, koliko muškarac ima pravo da bude samohrani roditelj. Kad sagledamo obe strane tog „novčića“, ne samo „pismo“ ili „glavu“ nego i „pismo“ i „glavu“, vidimo da su problemi koji su tištali porodicu i njene članove isti kao i u vreme kada je ovaj roman nastao, a drugačiji su samo u smislu da ih na drugi način posmatramo. Mi smo se trudili da se teme muško-ženskih odnosa, raspada porodice, rodnih uloga i društvenih predrasuda o položaju muškarca i žene, obrade na autentičan način.

O čemu nam stereotipi o ženskim i muškim „ulogama“ govore o našem društvu, gde smo mi danas u rodnom nasleđu, pošto i to porodično nasilje ipak proizilazi iz muško-ženskih odnosa koji utiču i na ponašanje dece?

– Naravno da i ta tema ima neki eho u našoj predstavi, ali, dok mi ne izađemo iz neolitskog patrijarhalnog modela, podrazumevanog, dakle, jer je to period od dvadeset – trideset hiljada godina, i ne oslobodimo se toga svi zajedno, kao civilizacija, čak ne ni kao društvo, nego baš kao civilizacija, ovi problemi ne mogu da se reše. Za njih i nema jednostavnog rešenja, ali, sama ta ideja da je rešenje jednostavno i da se zna šta je čija „uloga“ u porodici, svakom čoveku proizvodi nesreću. To je, od prilike, i neka vrsta ideje naše predstave. Ne možemo da promenimo biologiju, ali odnose u društvu, u porodici, u podizanju dece – možemo. U predstavi nema pozitivnih i negativnih likova, nema borbe dobra i zla. Imamo stvarne ljude u očajničkom naporu da izbalansiraju karijeru i životne ambicije, s jedne, i obaveze prema bliskim ljudima, s druge strane.

Ted Kramer, glavni junak ove priče, brinući o detetu posle razvoda gubi posao, a mi pored tog neolitskog patrijarhalnog ambijenta imamo i najsuroviju balkansku verziju kapitalizma. Kako u takvim okolnostima preživljavaju samohrani roditelji?

– Ted Kramer je ipak osoba iz „prvog“ sveta, čovek sa belom kragnom i sa dobro plaćenim poslom. Jeste njegov problem u sudskom sporu gubitak posla zbog kojeg on gubi starateljstvo nad detetom, ali on nije egzistencjalno ugrožen na način na koji su, recimo, radnici iz Vladičinog Hana, Pirota, Svrljiga… Kod nas je, naravno, puno, puno teže i komplikovanije, kako se pomerate niže na socijalnoj lestvici problemi su sve teži, i pozicija žene je sve teža. Koliko je teško muškarcima, ženama je još teže. To su stvari u našem društvu na koje ne smemo da zažmurimo.

Predstava je redukovana na temelju „dve daske i puno strasti“, kako ste izjavili. Zbog čega ste se odlučili na takav pristup?

– Troje glumaca jako blizu publici ne igraju samo uloge, nego stvaraju čitav svet u kojem se predstava dešava uz apsolutni minimum pomoćnih sredstava. Nadam se da će publika odlaziti kući ne samo emocionalno uznemirena, nego i sa nekim setom pitanja na koja će tražiti odgovore i u budućim danima.

Autorska ekipa predstave

Ulogu Teda Kramera igra Andrija Kuzmanović, Nada Macanković je Džoana Kramer, a Marija Pikić igra više uloga koje odslikavaju svet glavnih aktera. U autorskoj ekipi predstave su i dramaturškinja Jelena Mijović, scenografkinja Mia David i kostimografkinja Jelena Milić.

„Kramer protiv Kramera“ urađen je u koprodukciji sa Centrom za razvoj vizuelne kulture iz Novog Sada, a naredna igranja u planu su za letnju scenu BDP Milenium arena – 21, 22. i 23. juna, kao i 28, 29. i 30. juna.