Sloj po sloj: Dođite u „Glass Onion“ po misteriju, a ostanite zbog sjajne zabave

Prvojanuarski filmovi su poseban žanr „feel good“ filmova, koje ne mora nužno da nosi praznična atmosfera, čak je i poželjno da nemaju veze sa Božićem. Milion poznatih glumaca i još toliko kamea koji iskaču na svakom ćošku su naravno obavezni. Radnja ne vređa inteligenciju, ali ti i ne treba nešto naručito mnogo veliki IQ da bi uživao u priči jer ih svakako gledaš dok pokušavaš da zaboraviš koje si gluposti pričao sinoć. Ovi filmovi legnu ko budali šamar prvog januara, ali niko vam ne brani da ih gledate i ostalih 364 dana. Pogotovo kad je film uspešan i zabavan kao „Glass Onion“, nastavak avanture detektiva presmešnog južnjačkog akcenta Benoa Blanka, kog smo prvi put gledali u filmu „Knives Out“.

Pored klasične „who dunnit“ misterije, koju svi volimo, „Glass onion“, kao sam luk iz naslova, nudi niz slojeva. Pa samim ljuštenjem, dolazimo i do istraživanja kulture poznatih i njihovog ispraznog života, kritike moći novih miliajrdera koji ne znaju zaista gde su bušni ali i gomile sitnih trivija i šaljivih detalaja koji upotpunjuju ceo doživljaj. BTW, deo filma je snimljen u Srbiji, ali to nećete primetiti, jer su snimani mahom enterijeri. U stranim medijima se uglavnom priča o Grčkoj i scenama sa plaže, ali sećamo se onih par nedelja dok su zvezde iz filma se šetkale glavnim gradom.

Reditelj filma Rijan Džonson, nije želeo ono „Knives Out Mistery“ u naslovu, pa ćemo ga barem mi ispoštovati i zvati ga samo  „Glass onion“. Sam naslov je pozajmio od Bitlsa. Priča nas vraća na početak korone, na šta nas podsećaju fizička distanca, maske ali i sve fore na račun onih koji u maske ne veruju. Edvard Norton igra Majlsa Brona, tehnološkog milijardera koji nije ni približno tako briljantan kao što misli. Jednom godišnje okuplja svoju ortake – različitu grupu ljudi koji sebe samodopadno nazivaju “The Disruptors” – za raskošan, vikend odmor. Ovog puta, poslao im je slagalicu, višeslojnu kutiju kao zadatak koji će ih pozvati na zabavu – misteriju ubistva, koju je planirao na svom izolovanom ostrvu. Njegova vila uspeva da bude šarena, ali i istovremeno šik minimalistička, što je pokazatelj da on nema svoj prepoznatljiv lični stil.

Njegovi gosti uključuju Kejt Hadson koja je od manekenke postala dizajnerka, i koja stalno ulazi u nevolje zbog tvitova za koje ne shvata da su rasistički; udata mama i političarka ko ju tumači Katrin Han; Jutjuber koji se bori za muška prava Dejv Bautista; opsednuti naučnik kog Nortonov milijarder drži u džepu. Neočekivani poziv dobija i veseli i moderni privatni detektiv Benoa Blank, koji uskoro saznaje da je greškom tu. Tu je i Majlsova bivša žena, koju tumači Ženel Mone, koja je ljuta jer su svi nakon razvoda stali na stranu njenog bivšeg.

Ono po čemu se razdvaja novi nastavk u odnosu na prvi „Knives out“, je što i autor, ali i glavni lik detekstiva koji nas vozi kroz film, pokušavaju da nam objasne da misterija i nije mnogo bitna, pogotovo jer svim silama želi da se potrude i da nam kažu kako je Nortonov milijarder glup ko noć. I zaista, Edvard Norton briljira kao varijanta Elona Maska, koji sve što je ikad znao i uradio je ukrao od onih čije su ideje vredele. Sa nekoliko sjajnih omaža sličnim likovima iz stvarnog života ali i pop kulture (scena u kojoj je obučen kao Tom Kruz iz Magnolije biče prava poslastica za one koji prepoznaju ovaj hint). U rukama nekog neveštog glumca, Nortonov lik bi bio karikatura za podsmeh, ali glumac ga igra kao najpamtnije stvorenje koje je hodalo zemaljskom loptom i samim tim njegov pad je još efektniji i smešniji.

A pad naravno stiže kad ga razoruža Danijel Krejg, jer je ovo ipak njegov film. Detektiv Blank je presmešan i sa pozom – Herkul Poaro za siromašne, ipak drži stvari pod kontrolom i sjajno je što se Krejg pomoću ovog lika oslobađa tereta Džejmsa Bonda koji je nosio sa sobom, s obzirom da poseduje jak komičarski gen koji sad izlazi na videlo. Vredi pomenuti i Kejt Hadson koja konačno nije devojka koju vredi smuvati u romantičnim komedijama i donosi komične detalje koje najviše podsećaju na njenu majku Goldi Hon.

Prvi film je imao u pozadini temu migranata i šta sve nosi sa sobom, ali su poznati likovi i misterija ubistva ipak pojeli angažovanost. Ovde je društveni komentar izraženiji i zajedno sa prošlogodišnjim filmovima „Trougao Tuge“, „Menu“ kao i sezonom serije „White lotus“ čini deo novog holivudskog post – Parazit pravca u kom svi tovarimo glupe bele bogate ljude. I to je ok, ali i ta tema će se jednom izanđati, ako već i nije, tako da u nastavku novih avantura Benoa Blanka (a biće ih) želimo nešto novo, ali barem podjedanko zabavno.