Slovenački reditelj Vito Taufer u Beogradu posle 30 godina: Na Balkanu se još ne razlikuje šta je autoritet, a šta autoritarnost

Slovenački reditelj čiji su „rani radovi“ svrstani u deo najbolje istorije nekadašnjeg jugoslovenskog teatra, 80-ih i 90-ih godina pomerao je estetske i formalne granice pozorišta (u svoje predstave uvodio je istraživanja različitih formi, pristupa i žanrova, od radikalnog naturalizma do poetike vizuelnog, apstraktnog, stiliziranog pozorišnog jezika).

Taufer se kasnije bavio više-manje radikalnim preinterpretacijama klasičnog dramskog materijala, od antike do drame apsurda, pa i tekstova savremenih autora, što ga i danas čini jednim od najistaknutijih i najuzbudljivijih umetnika u regionu.

Režirao je više od sto dramskih predstava, nekoliko opera, celovečernji igrani film „Lajf“, bavi se scenografijom, kostimom, scenskom muzikom, njegova ostvarenja gostuju na evropskim i svetskim pozorišnim festivalima, i laureat je najvažnijih nagrada, među kojima su Sterijine, Borštnikove i Prešernove nagrade, nekoliko Lovorovih vijenaca sarajevskog MESS-a…, Specijalna nagrada Bitefa 1996. za predstavu „Silence Silence Silence“.

Poslednjih nekoliko nedelja Taufer je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu gde postavlja kultno Sofoklovo delo, „Kralja Edipa“ sa Milanom Marićem u naslovnoj ulozi, a njegova režija se i pre same premijere već smatra događajem.

Posle trideset godina opet ste u Beogradu, koliko vam je uzbudljiv taj povratak?

– Ni Beograd ni ja nismo isti od pre trideset godina, i taj susret sa živim sećanjima na mladog sebe i na Beograd 70-ih, 80-ih i početkom 90-ih godina je, naravno, vrlo uzbudljiv. Poslednji put sam bio ovde Sterijinom pozorju 1991, to su za mene i za čitavu Jugoslaviju bile jako intenzivne godine, i u političkom i umetničkom smislu. Sećam se prvog susreta sa vašim, a tada i našim velegradom, 70-ih godina za vreme Bitef festivala. Došao sam sa ocem koji je kao pozorišni kritičar pratio Bitef i bio sam jako mlad. To što sam tada video i doživeo ostavilo je jak trag na mom pozorišnom razmišljanju i razvoju. Stanovali smo u jednom ateljeu u Pariskoj ulici koji je imao pogled na jesenji Kalemegdan. To se ne može zaboraviti. A 80-ih sam sam često gostovao sa svojim prvim predstavama, većinom Mladinskog gledališča iz LJubljane. Kritike su bile dobre, i čitajući ih naučio sam ćirilicu. Kasnije su na Bitefu, drugim festivalima i u raznim pozorištima gostovale mnoge moje predstave, ali ovde do sada još nisam radio, osim „Hamleta“ u NP u Subotici, u Drami na mađarskom jeziku.

Bili ste član KPGT- a, i zanimljivo je da ste u pozorišnu istoriju ušli i kao pobednik poslednjeg jugoslovenskog Sterijinog pozorja, sa „Medejom“ Daneta Zajca, koju ste 1991. režirali u Dramskom teatru u Skoplju. Kako se sećate tog vremena i šta danas mislite o LJubiši Ristiću?

– Poslednje izvođenje „Medeje“ bilo je ispod mosta „Bratstva i jedinstva“ u Novom Sadu, i sve je bilo simbolično. „Medeja“ se završila velikim, spektakularnim požarom, zato smo je igrali napolju, uz reku. Važna mi je ta Sterijina nagrada, kao što mi je i faza rada sa LJubišom Ristićem bila dosta važna u životu. Bio sam njegov asistent u Mladinskom gledališču u predstavi „Misa u A molu “ I u Eshilovim „Persijancima“. U toj predstavi sam i „igrao“ tarabuku i flautu. Igrao sam i Gavrila Principa u njegovoj operi „Carmina Burana“ sa hiljadu izvođača, koju smo mesec dana izvodili u Sava centru. Iako nisam pevao i uopšte nisam imao tekst, to je bilo zanimljivo iskustvo. LJubiša me je kasnije pozvao da sa „Hamletom“ gostujem na Šekspirfestu, i poslednji put smo se videli upravo u Subotici, za vreme Pozorja 1991. O njegovoj političkoj karijeri devedesetih godina zaista ne znam ništa, osim nešto malo što su mi pričali neki ljudi, i ne mogu da sastavim neku sliku o tome. Predugo sam bio odsutan odavde i, zapravo, možda se sretnemo dok sam u Beogradu.

Zašto ste za svoj povratak ovde odabrali Sofoklovog „Kralja Edipa“?

– Na „Edipa“ sam pomislio kad smo još za vreme ozbiljne faze pandemije razgovarali o mom angažmanu u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Radnja ove drame počinje kugom, to je priča koja se poslednjih par godina tiče svih nas u kontekstu svetske zdravstveno – političke krize, pa i kao metafore jedne bolesne civilizacije. „Edipom“ sam se već bavio pre nekih dvadeset godina, u tada novom prevodu našeg izvrsnog prevodioca Kajetana Gantara. Bio sam iznenađen kako antička tragedija može da zvuči savremeno ne samo u tematici i kontekstu, nego konkretno u dikciji, u živim, ironijom nabijenim dijalozima, u modernom psihološkom senzibilitetu likova i njihovih odnosa, tako da sam taj političko – psihološki triler, kako smo već učili u školi, u prevodu Gantara, baš doslovno doživeo kao film noir, gde nekakav Filip Marlou lovi ubicu za kojeg se polako pokaže da je on sam…..

Ako bi se jednom „kroki“ rečenicom definisao „Edip“, reklo bi se da govori o tome šta se dešava kad čovek dođe na vlast i pomisli da je „ravan bogu“. Zašto se na ovom našem prostoru stalno ponavlja taj fenomen umišljenih političkih bogova?

– To je tradicija i prokletstvo ovog prostora, u velikoj meri zato što mi ovde na Balkanu stalno mešamo autoritarnost i autoritet. Do autoritarnosti dolazi u svetu gde nema autoriteta, gde se autoritet uzima silom. Zajedničko svim autoritarnim vođama je to što oni čim dođu na vlast potisnu i uruše autoritete ljudi koji ga zaista imaju, koji su stručno, profesionalno i lično neosporni. Janez Janša, recimo, pre dve godine nije došao na vlast u Sloveniji zbog svoje političke moći, ili autoriteta, jer toliku podršku nije imao. Vlast mu je tada posredno poklonila Levica, koja nije htela da preuzme odgovornost koju bi imala ulaskom u vladu. Videćemo šta će se događati sada, nakon pada Janšinog autoritarnog projekta koji je u dve godine panično pokušavao sve da preotme, od medija do bitnih drugih institucija. Nadajmo se da će se pokazati da smo nešto ipak naučili, i da su premijer Robert Golob i nova vlada „treća sreća“ za nas. Do nje smo došli i sa biciklističkom pobunom građana širom Slovenije, koji su ustali protiv brutalnosti Janšinog vladanja i antikulturne revolucije. Ali, to je težak zadatak na našim prostorima, gde se brze i neobuzdane neoliberalne prakse spajaju sa tvrdom i živom tradicijom feudalnih odnosa.

Koliko ćete u „Edipu“ fokusirati tu temu autoritarnih vođa?

– Moram najpre da priznam da preslabo poznajem vašu društvenu situaciju, nisam bio ovde trideset godina, i nikako ne bih hteo da onako paušalno, amaterski i pretenciozno „solim“ pamet i pravim aluzije na vašu stvarnost. Takvu političku „konkretizaciju“ ne bih radio ni u Sloveniji, gde živim, jer pozorište nikada za mene nije samo slika neke društveno-političke situacije, a još manje direktnog društvenog aktivizma. To je previše jednostavno, i nužno pojednostavljujuće, a na kraju i dosadno. Insistiram na tome da je to što se dešava na pozornici autonoman prostor mašte kojoj smisao daje i realnost prisutnosti svakog pojedinca koji sedi u publici. Poput mitova ili starih bajki, ili kao poezije koja živi jedino kad je i kako je neto čita. A čitati se može dobra poezija ili bajka ili mitovi na bezbroj različitih načina. I ja pozorištem treba da nagovaram čitav polis, ne samo one sa kojima delim svoje stranačko opredelenje ili fudbalski klub. To je jedna od stvari kojima nas uči antička drama – umetnost dijaloga, umetnost da se uspostavi dijalog sa onima koji misle drugačije od tebe. A u ovoj sve ekstremnijoj političkoj podeljenosti društava koju vidimo svugde, i koja ne može da vodi nigde osim u sveopštu tragičnu propast, mislim da je upravo dijalog ključna stvar.

Šta je ono što vas intrigira u ovom Sofoklovom delu?

– To što me u „Edipu“ prvenstveno intrigira i čime mi deluje savremeno je psihološki element. Sofoklovi likovi, za razliku od Eshilovih koji su arhaično – apstraktni, psihološko su uverljivi portreti kompleksnih živih ljudi. U neprekidnoj radnji od sat i po vremena pratimo propast jednog vladara, koji se na početku drame kao dobar i pravedan otac naroda iskreno zalaže za pravnu državu. Pod pritiskom okolnosti uvodi vanredne mere, i loveći svoj „rep“ kroz sve veću paranoju ulazi u sukob sa svima oko sebe, sve opasniji i agresivniji, Na kraju tragično završava u orgiji samodestrukcije, kad se suoči sa istinom svog identiteta.

S druge strane, da li nam priča o Edipovom dolasku na vlast govori i o tome da sve ono što nam se danas događa svoje korene ima u istoriji, u onome što se već dogodilo, i iz čega ništa nismo naučili?

– Priča koju Sofokle u svom delu stavlja u mitsku prošlost, interesantna je u političkom i geopolitičkom kontekstu njegovog vremena, pa i siguran sam da je u Edipa upisao biografske i karakterne crte svog ratnog druga i prijatelja Periklea, velikog državnika i voditelja demokratske stranke u Atini, pod čijom je vladavinom Atina postigla svoje zlatno doba. U političkoj i kulturnoj moći on je to postigao uzurpirajući sredstava Delskog saveza, koji je formiran kao savez grčkih državica protiv persijske moći. Perikle je to pretvorio u atinsku imperiju sa vojnopolitičkom i ekonomskom organizacijom, kontrolom i obaveznim novčanim ulaganjem u zajedničku vojnu blagajnu, obavezno preuzimanje atinske valute, i širenje atinskog političkog sistema demokratije sa „ognjem i mačem“, ako je bilo potrebno. To je bio politički dogovor i NATO pakt ondašnjeg doba, i sve te stvari možemo razumeti i kao prilog u razvoju civilizacije. Perikleova smrt je i kraj Atinskog zlatnog doba i demokratije, posle rata sa Spartom uspostavljena je vlada „30 tirana“, koja je u samo osam meseci likvidirala pet odsto atinskog stanovništva da bi vratila sistem oligarhije.

Da li „Pandorine kutije“ koje se otvaraju u ovoj drami na neki način sugerišu i to da je zlo u ljudima večno?

– Nisam siguran da je zlo imanentno ljudskom rodu, ali ja sam možda malo previše površan pozorišni čovek netalentovan za politiku. Mislim da su u ljudskom rodu više prisutni ta strašna čežnja za vlašću i moći, i nesposobnost da civiliziramo svoj ego. U pitanju je, zapravo, kulturni problem – naduvani ego političara i strašna potreba za moći posledica su ne gluposti, ne zloće, nego lošeg odgoja, kulturnog neobrazovanja. Pa i oportunizam zbog kojeg pristajemo na nekulturu oko sebe je opet, na neki način, stvar odgoja. Na isti način je i izbor lidera u velikoj meri pitanje naše kulture – neuk, i kulturno neobrazovan čovek može se obmanuti da na izborima glasa za agresivne i autoritarne vođe.To je bilo nakon izbora u Sloveniji potvrđeno stručnom analizom. I mada je danas mnogo toga mutnog i mračnog oko nas, ja ipak verujem da čovekova svest polako, vrlo polako, ide nekim sporim spiralama ka nečemu svetlijemu.. Imam šezdeset tri godine i verovatno zato ne verujem u radikalne, revolucionarne promene preko noći, one su uvek „tri koraka napred, dva nazad“, i mislim da je u tome i neka pouka.

Kakvo je pozorište u koje danas verujete?

– Verujem u moć pozorišta koja mom životu, ljudima s kojima radim pa i publici, tu i tamo daje neki smisao. Nemam nikakve pretenzije veće od toga, i jako mi je drago kad vidim ljude koji su zahvalni za to što gledaju u pozorištu i u tome nešto prepoznaju. Verujem, zapravo, u nekakav socijalistički princip pozorišta. Pozorište za sve. Radio sam predstave koje su bile i za decu, i za tinejdžere i za odrasle. Te predstave su mi najdraže. Volim puna gledališta. Volim da radim komedije i satire. Verujem da u mnogo smešnije i efikasnije šale na vlastiti račun nego na tuđi. Volim da radim veoma različite predstave. Volim publiku koja je sastavljena od ljudi različitog obrazovanja, mišljenja, ukusa, političkih stavova. I mada svako od gledalaca nosi doma svoju predstavu, za vreme predstave svi zajedno učestvujemo u nečemu. To je posebna energija koja je ponekad sama po sebi već malo katarzična.

Čovek u bazenu u filmu Tarkovskog

Gde se danas može čuti humana ideja sveta, kada su istina i pravda uvijeni u „foliju“ koju nam globalno konstruišu sistemi moći?
– Stvarno mislim da je, u najvećoj meri, zadatak umetnosti, to prenošenje onog, sve slabijeg plamena, kao što to radi čovek u bazenu u filmu „Nostalgija“ Tarkovskog. Umetnosti nas nagovara kako to da prepoznamo u svojim intimnim čežnjama i u društvenoj akciji. A grčke tragedije nas uče da to nije jednostavno. Zato verujem u male korake.

Milan Marić kao Edip

* Kako protiču probe „Edipa“, na kojem je okupljena velika glumačka ekipa?

– Našao sam jako dobro tlo za način rada kakav ja razumem i želim. Glumci ovde, bar ovi s kojima sarađujem, imaju čvrste stavove prema onome što rade, prema analizi dela i zahtevaju dijalog, naročito Milan Marić, koji igra Edipa, i sve što se događa na našim probama mi se jako, jako sviđa.

Kulturni model koji smo znali

* Niste bili angažovani u Beogradu trideset godina, ali smo imali priliku da vidimo neke od vaših predstava koje su ovde dobile sjajne kritike – „Baal“, „Čekajući Godoa“, „Barufe“… Kako vidite kulturnu saradnju u regionu?

– Naravno, jako me veseli obnavljanje saradnje u regionu, doživljavam to kao malo spori, ali ipak pomak prema kulturnom modelu koji smo znali iz nekadašnje zajedničke domovine. Komunikacija je nužna. Pa i neizbežna. Pogotovo kulturna komunikacija i razmena kulturnih dobara. A na tome treba raditi.