Slovenački reditelj Žiga Divjak o predstavi „Budućnost“ u Beogradskom dramskom pozorištu: Sistem moći nas gura u gladijatorske borbe

Ali, mislim da sve više ljudi shvata da svet oko nas funkcioniše kao velika simbioza, da su ljudska bića mnogo povezanija nego što neoliberalisti hoće da nas ubede, i to je ono što danas daje neku nadu u ovom beskrupuloznom sistemu moći u kojem živimo. Mislim da treba time da se bavimo, zajedništvom, i da pronalazimo mogućnosti za zdravu zajedničku budućnost. I između ljudi, i između ljudske civilizacije i prirode – kaže za Danas Žiga Divjak, jedan od vodećih slovenačkih i regionalnih reditelja mlađe generacije.

Naša publika ga poznaje kao zagovornika dokumentarističkog političkog teatra, čija ostvarenja odlikuje snažan osećaj za društvenu i ljudsku nepravdu, a svetskom premijerom njegove predstave „Krize“ zatvoren je prošlogodišnji Bitef.

Pre toga, januara 2022, imali smo priliku da vidimo njegov projekat o migrantima „Gejm“, koji je gostovao u Dorćol platzu.

Ove godine Divjak će prvi put režirati kod nas, u Beogradskom dramskom pozorištu, u okviru nove sezone koja u fokusu ima budućnost, i to kroz scenska čitanja romana velikih pisaca – od Dostojevskog, Getea, Jaroslava Hašeka, do Florijana Zelera, Orvela, Elene Ferante…., a sa njegovim rediteljskim potpisom videćemo predstavu „Budućnost“.

Ovaj „Futuristički spektakl“, kako stoji u podnaslovu projekta, Divjak radi po motivima bestselera „Ministarstvo budućnosti“ slavnog američkog pisca naučne fantastike Kima Stenlija Robinsona, i to će biti koprodukcija BDP i Mestnog gledališča Ljubljana.

Kako doživljavate ovu saradnju i to što postajete i „beogradski“ reditelj“?

– Jako me raduje što sam posle Bitefa opet u vašem gradu i što ću raditi u Beogradskom dramskom, a ova koprodukcija nam je jako važna. Planiramo da projekat „Budućnost“ ne bude samo regionalni nego da se nađe i pred evropskom publikom, jer su teme kojima se bavi velike i značajna za sve nas na planeti, i nadamo se da ćemo uspeti u tome. One imaju internacionalni kontekst, i moramo se njima baviti kao ljudi, a ne kao državljani određene zemlje.

Koliko danas u tom kritičkom društvenom, političkom i ekološkom kontekstu uopšte promišljamo o budućnosti i onome što čeka i nas i planetu?

– Mislim da toliko radikalno proživljavamo ovaj momenat da je jako teško promišljati o tome šta nas čeka sutra. Pre rata u Ukrajini koji je postao glavna tema, što je sasvim logično, malo smo se više bavili situacijom koja u svakom smislu postaje već urgentna, i činjenicom da u ovom našem sistemu moći moramo da pomerimo određene stvari ako hoćemo uopšte da imamo neku budućnost vezanu za zdravije, normalnije, pravednije i humanije društvo, i zdravu životnu sredinu, ekologiju i ekološku krizu koju proživljavamo. I svi problemi koje pominjemo, u ovom trenutku dok razgovaramo, postaju sve radikalniji i opasniji, a mislim da globalno nismo svesni tog protoka vremena i koliko je važno da se što pre zajednički angažujemo ako želimo da imamo budućnost.

Šta ste pronašli u Robinsonovom „Ministarstvu budućnosti“, zbog čega je ovaj roman ključ problema koji nas se planetarno tiču?

– Ovo delo se bavi onim što nas čeka u bliskoj budućnosti, a Robinson to naziva antidistopijom, i sugeriše nam put u kojem možda ima i nešto pozitivno, ali se do tog boljeg puta ne stiže bez velike i ozbiljne borbe, i najradikalnijeg angažmana svih nas. U predstavi koju radimo mi ćemo se baviti, u kontekstu ekološke katastrofe, pitanjem nasilja u sistemu u kojem živimo, i pojavom da se često koriste metafore iz takozvanog prirodnog života kako bi se opravdalo eksploatisanje i ljudi i prirode. Robinson u svom romanu ukazuje da nam budućnost izmiče iz ruku. U kom trenutku ćemo je tražiti da nam se vrati nazad? Da li ga naslućujemo? To su ključna pitanja, i mi ćemo u inscenaciji „Ministarstva budućnosti“ istraživati šta nas definitivno čeka, odnosno šta bi sve moglo da nas sačeka kada odlučimo da to tražimo u budućnosti.

Ali, ta distopijska budućnost, ako analiziramo sisteme moći, već je tu. Kako inspirisati ljude za radikalni angažman u svetu kome nedostaju utopija i leve ideje, i gde se i intelektualne elite prilagođavaju postulatima moći?

– Bolje ja da „pojedem“ nekog nego da on „pojede“ mene, to je narativ koji je sveprisutan u ovo neoliberalno vreme, i neprekidno se koristi kako bi se opravdao ovaj sistem. Kao da je potpuno prirodno da vodimo gladijatorske borbe, da nam nema druge, i da taj sistem ne možemo menjati, jer je ljudska priroda takva. Neoliberalizam nas gura u borbu za preživljavanje, za opstanak, i neprestano nam nameće da su ljudi suparnici jedni drugima. „Ministarstvo budućnosti“ sugeriše da naša sudbina nije predodređena, i da možemo odgovoriti na ovaj izuzetan izazov neoliberalizma. Distopijska budućnost je moguća ako ne delujemo, ali do utopijske budućnosti možemo doći, ona nije izvan nas, i još nije sve izgubljeno. Čak i ako je malo verovatno da će utopija biti ostvarena, moramo da se borimo. Sva naučna istraživanja pokazuju da je prirodni život zasnovan na simbiozi, da je ona, zapravo, prirodno stanje, i mislim da sve više ljudi shvata da svet oko nas funkcioniše kao velika simbioza, da su ljudska bića mnogo povezanija nego što neoliberalisti hoće da nas ubede, i to je ono što danas daje neku nadu u ovom beskrupuloznom sistemu moći u kojem živimo. Mislim da treba time da se bavimo, zajedništvom, i da pronalazimo mogućnosti za zdravu zajedničku budućnost. I između ljudi, i između ljudske civilizacije i prirode. To je ono što mi je i ljudski i umetnički uzbudljivo, i možda pruža neku viziju budućnosti.

U međuvremenu, posle Bitefa, regionalnu pažnju pozorišne javnosti skrenuo je vaš projekat „Kako je palo drvo“, koji je pred sam kraj 2022. premijerno izveden u Slovenskom narodnom gledališču u Ljubljani. Kuda nas vodi to palo drvo?

– Tekst za ovu dramu napisala je Katarina Morano, moja partnerka u radu i u životu, imali smo odličnu autorsku ekipu, premijera predstave je sjajno prošla, a bavili smo se temom džentrifikacije. To je problem koji je takođe posledica sistema, kada se centar grada i najbolje lokacije pretvaraju u gradske četvrti samo za bogate. Ruše se stara zdanja, čak i ona koja bi kao istorijski i kulturni spomenici morala da budu pod zaštitom države, često se nelegalno i otimaju od starosedelaca koji tu žive već decenijama, da bi se gradili isključivo luksuzni stanovi, šoping-molovi, restorani i hoteli, dostupni isključivo za neoliberalnu bogatašku elitu, a autohtono, siromašno stanovništvo se raseljava u predgrađa. To je, dakle, još jedno društveno nasilje koje trpimo, a u kulturološkom, arhitektonskom i istorijskom smislu trpe ga i gradovi, i gradski život. I dok najširi sloj građana jedva egzistencijalno preživljava, rušenjem starih zdanja i podizanjem luksuznih građevina danas se siromašnim ljudima oduzima i pravo koje polažu na svoje mesto stanovanja, i gradski kulturni uticaj, i još više se produbljuju postojeće društvene podele i razlike. To se, nažalost, svuda dešava, a s druge strane, istvremeno, u tim rušenjima čupa se i ruši i jako staro drveće, i sad je pitanje da li više vrede naši životi, ili megalomanstvo i konzumerizam neoliberalnih i političkih bogataša.

Slovenija je od aprila prošle godine, posle višemesečnih protesta građana i političkih izbora, jedina zemlja u regionu koja u vlasti ima i levicu, što je retkost i u Evropi, a odnedavno imate i Natašu Pirc Musar, prvu ženu predsednicu države. Koliko građani osećaju neke pozitivne promene?

– Oseća se velika promena u odnosu na doba premijera Janeza Janše, ali to je uvek i opasno. U njegovo vreme bilo je toliko loše da su posledice bivše vlasti ogromne u svim oblastima, i ozbiljni problemi još postoje. Zato stvari treba radikalnije menjati nego što su se do sada menjale, mada su određene promene već vidljive, pogotovu na nivou ministarstva kulture. Nova vlast ima potpuno drugačiji odnos prema kulturi i kulturnim radnicima – ona pređašnja je ljude koji se bave kulturom i umetnošću predstavljala kao parazite koji ništa ne rade i samo traže državni novac, sada osećamo poštovanje i razumevanje ministarstva kulture, i to je zaista velika razlika. Ipak, po mom mišljenju, Slovenija mora da krene u mnogo brže i radikalnije promene.

Autorska ekipa predstave

U slovenačko-srpskoj glumačkoj podeli Žige Divjaka za predstavu „Budućnost“ su: Milena Vasić, Isidora Simijonović, Bojana Stojković, Aleksandar Radojičić, Jana Zupančić, Lara Volf, Bernard Oman, Matej Puc, Primož Primat, Matej Puc, Lotos Šparovec, Milan Kolak…

Roman Kimija Stenlija Robinsona „Ministarstvo budućnosti“ preveo je Sašo Puljarević, dramaturg je Gregor Zorc, a u autorskoj ekipi su i scenograf Igor Vasiljev, kostimografkinja Tina Pavlović, kompozitor Blaž Gracer.

Izvršna producentkinja je Sanja Beštić.