Slovene odlikuju tuga i distopija i loša međusobna povezanost

Kada je umetnik i izdavač Viktor Vejvoda po završenim studijima dva praška umetnička fakulteta sa umetničkom grupom Trojan Tactics, koju su pored njega činili francuski arhitekta i korejski umetnik, otišao u Moldaviju, tamo je osnovao art kolektiv Kolxoz (kolektivna ekonomija), pomoću kojeg se suočio sa samizdat načinom rada – alternativnom linijom publikacije koja je postojala tokom sovjetskog perioda.

Viktor je osnovao svoju izdavačku kuću, koju je nazvao Thermal House jer knjige štampa uz pomoć termalnog štampača. Kolxoz je potom učestvovao na Bijenalu mladih u Beogradu pretprošle zime, gde je upoznao Footnote centar i do danas ostao na njihovoj rezidenciji. Prema njegovim rečima, Footnote je jedinstveno mesto beogradskog umetničkog pejzaža, centar za sliku i tekst, prebivalište za brojne umetnike, uglavnom strane, koji dolaze ovde da stvaraju i izdaju knjige.

– Za mene je bio gotovo začuđujući šok taj momenat kada sam otkrio bivšu Jugoslaviju, jer od mojih profesora umetnosti, a i generalno, nikada nisam dobijao dovoljno informacija o njoj. Uvek se sluša o zapadnim umetnicima, dok je umetnička scena istočno od Praga uvek bila zanemarivana – počinje Viktor priču o tome kako je nastala ideja za knjigu o kamenju Jugoslavije.

Iako je slušao dosta o nostalgiji za bivšom Jugom, kod njega pre svega preovlađuje osećanje da bi trebalo da budemo bolje povezani među sobom.

– Ako bih mogao da dotaknem slovenski sentiment, opisao bi ga rečima – tuga i distopija, zato što je slovenski svet u ovom periodu loše međusobno povezan. Kada sam stigao u Beograd, bio sam siguran da želim da sagradim mostove. Takođe, to je povezano i sa mojim ubeđenjem da treba migrirati na Istok – to je vrsta unutrašnje konekcije koja je za mene kao Slovena intuitivna. Postoji nostalgija, ali i veliki potencijal, tako da smatram da bi to mogla da bude i budućnost. Jeste malo utopistički, ali se nadam da je to budućnost. Zato je ova knjiga posvećena kamenju Jugoslavije – pojašnjava umetnik i izdavač.

Kako kaže, njega je po dolasku u Beograd grad apsorbovao. Proveo je neko vreme i u Novom Sadu, gde je takođe radio na knjigama sa umetničkim kolektivima, a potom se odlučio da napravi program posećivanja zemalja bivše Jugoslavije, obišao je Crnu Goru, hrvatsku obalu…

– U Beogradu na Adi sam počeo prikupljanje kamenja za svoju kolekciju. Tokom života u Crnoj Gori i Dalmaciji takođe sam prikupljao kamenje. Shvatio sam da ono poseduju simboliku, iako ne dele istu lokaciju. Kamenje sam ređao po težini, od kamenčića do kamenja, mešajući ih u jedinstvo – pojašnjava Viktor aludirajući na to da su kamenčići svi jednaki i da predstavljaju ljude, te i da je sve to kamenje bilo ovde pre nas.

Prema njegovim rečima, to prikupljanje možda deluje dosadno, jer kamenje generalno ne referiše na političke narative.

– Sve počinje kao prikupljanje suvenira dok na obalama radiš na drugim knjigama, jer bar jednom u toku dana zapaziš jako star i interesantni kamen, koji je bio tu pre nas i pre svih nevolja koje su se desile na ovoj teritoriji. Nalaženje sličnih kamenčića u Sutomoru, na Adi, u Splitu… izazivalo mi je žmarce. Kao da sam pronašao neko ponovno okupljanje u kamenju – pojašnjava Viktor.

Upitan za nesvakidašnji „format“ knjige, on ističe da svako pakovanje sadrži svitak sa spiskom lokacija, slikama kamenja, kao i po jedan kamen iz njegove kolekcije, koja za sada broji preko dvesta komada.

– Svaki čitalac će dobiti po kamenčić, te kamenje ide nazad građanima Jugoslavije, ali i po kojem stanovniku iz nekih prijateljskih zemalja. Knjige su štampane putem termalnog štampača, tako da nemaju stranice, već je u pitanju rolna od preko osam metara. Rađene su mojim malim prenosivim termalnim printerom, koji koristim jer dosta putujem, zato što je zahvalan za prenos i reprodukciju – da bi mogao da putujem i štampam. Na njemu su štampane brojne knjige poezije i štošta još – priča Viktor.

Prema njegovim rečima, u pitanju je minimalistički format, crno-belog kontrasta, samizdat, bez blještavih senzacionalističkih korica, koji mu daje slobodu da iznova, po sajmovima knjiga i gde god se nađe, štampa izdanja na licu mesta. Zbog nepostojanja šarenih naslovnica i svojevrsne mogućnosti reprodukcije, on ovaj akt smatra radikalnim.

Iako ove knjige-svici deluju minimalistički, kao dugačak fiskalni račun, ideje koje se u tim zamotuljcima nalaze su velike.

– Postoji simptom, tj. metod u umetnosti – kada minimalizuješ formu, prostor za imaginaciju se otvara i raste. Intuitivno sam tražio lake metode pomoću kojih može da se govori o sofisticiranim i problematičnim temama. Na ovaj način, ljudi sa idejama, koji ranije nisu ništa izdavali, mogu za dan da izdaju knjigu. Ona neće biti spektakularnog izgleda, ali lakoća procesa ima neverovatan ishod, iako je u pitanju marginalna sfera. Pronalaženje velikog izdavača je komplikovano, a ovo može da bude sjajan početak za objavljivanje literature, umetnosti i poezije, sa idejom o simboličnoj pristupačnosti stvaranja. Thermal House eksperimentiše sa mikro-sobom i mikro-drugima putem izdavaštva, preferirajući marginalne autore i radove koji su meni jako značajni jer ne bih drugačije imao načina da dođem u dodir sa njima i čitam njihov sadržaj. To je vrsta otvorenog dijaloga – zaključuje Viktor.