Slušali smo albume bendova „Čuvari Stvari“ i „Daze“: Blistavi početak za najmlađe na sceni

Čuvari stvari – Tonem

„Sve je lako kad si mlad“ jedna je od većih laži opevanih u nekoj pop ili rok pesmi. Nije. Sve deluje zastrašujuće i gore nego što izgleda. Još ako ste skloniji tome da imate širom otvorene i zapitane oči, često ćete videti svu nepravdu, patnju i borbu i pogađaće vas, iskreno i bolno.

Mladi bend sastavljen od četiri devojke, „Čuvari stvari“ čije se godine kreću oko one punoletne cifre 18, na svom prvom EP-iju „Tonem“ bave se upravo temama koje opterećuju mladi um. U njihovim tekstovima se izdvajaju tonovi sive poput stihova u kojima se „beži odavde jer se traži bolji svet“, ili života u „smrdljivom, mrtvom gradu“. Pa čak i naslov samog EP-a ne obećava optimizam.

Bend stvara kritički otklon ka sredini, a s obzirom na njihove godine, čuje se i određena naivnost. Ali nemojte misliti da je to nešto loše. Ta naivnost ide uz mladost, kad stvari više pogađaju i zabrinjavaju nego inače. Nakon nekoliko godina naučiš da živiš sa tim i manje te pogađaju. Pa pesme poput „Mi nikad nećemo promeniti ništa“ prestaju da budu angažovane i pozivaju na ples.

A bend „Čuvari stvari“ krije u sebi mnogo više. Melodiju, harmonije, horsko raspevavanje i rasplesanost. Zvonke gitare prizivaju indie rok osamdesetih, ali u njihovoj muzici se čuje i grandž kao i gotik koje devojke slušaju. U nekoliko momenata, prizvaćemo i zvuk benda Warpaint. Pesme „Pusti me da tonem“, kao i prvi sing „Mrtav grad“ zaista deluju kao da su izašli iz kuhinje iskusnijih koleginica iz Kalifornije.

EP „Tonem“ je prvo izdanje za lejbl „Zeleni Kačket“, podružnicu „Pop Deresije“, i baš je onakav kako treba da zvuči prvi rad klinki koje treba da nas zaintrigraju, da bi nastavili da ih pratimo u narednim godinama (ili ako nam se posreći decenijma). Ideje postoje, talenat je očigledan, smisao za stvoriti pesmu od pune strofe i pevljivog refrena koji će ostati u ušima su tu. Dečije bolesti koje se odbacuju radom, vežbama i svirkom će same od sebe nestati, a „Čuvari stvari“ mogu da postanu hit koji ne mora nužno da bude vezan za jednu subkulturu domaćeg rokenrola, a takvih bendova je sve manje i manje.

Daze – Fever Dreams (demo)

Postoji ta anegdota iz domaćeg rokenrol života, koja kao i sve anegdote iz tog sveta, vrlo verovatno nije skroz istinita. U njoj jedan prekaljeni as domaćeg roka i jedan mladi lav pričaju o pevanju na engleskom, pa kad je as upitao lava što peva na engleskom, on mu je odgovorio kako nema dovoljno dobrih reči da se izrazi na srpskom. As mu je na to odgovorio da bi trebalo da kupi rečnik.

Mladi bend „Daze“ na svom prvom, demo, albumu „Fever Dream“ peva na engleskom, što mi je već bilo dovoljno da ih odjavim nakon prvog slušanja. Pevanje i pisanje na engleskom mogu da razumem samo ako je autor tih stihova novi Lord Bajron, da očekuje da mu se pesme vrte na BBC 6 a ne na Radio Aparatu, a cilj mu je da već sledećeg petka zasvira u nekom klubu u Londonu, a ne Kvaki 22. Bajron ne piše tekstove za ovaj bend, a Kvaka je ipak i dalje bliža od Londona i tako će biti neko vreme.

Međutim, ako oprostimo bendu strani jezik, čeka nas jedno moderno viđenje indie pop muzike sa dosta gudača ali i uzbudljvih aranžmana, gde vas svaka nova trećina pesme iznenađuje uplivom novog ritma ili novog instrumenta.

Akustične gitare vrlo brzo zamenjuju distorzije, a melodije koje nose kako violine tako i vokal, vode nas u dubinu unutrašnjeg sveta klinaca koji su tek na početku svog životnog puta, iako svojim muzičkim izborima deluje da već dosta toga znaju. Daze su u svojim post teen godinama i toga su vrlo svesni.

Na ime albuma zalepili su demo, čisto da znamo da odavde može samo bolje produkcijski i bendovski, ali i da imamo dovoljno toga da bi čuli potencijal. Pesme najviše odišu tugaljivom emo nonšalanacijom, tako da zbog vokala deluju da najviše u inspiraciji duguju King Krule-u Mac deMarco-u, ali zvukom prizivaju i gitarsku alternativu nekih prošlih vremena.

Kao i kod Čuvara stvari, i ovde smo dobili bend koji vredi pratiti i čekati naredni korak. Pesme poput „White Neon“, „Fairy Mountain“ i ono nešto sa vranama koje se krljaju, u sebi nude jednu drugu vrstu uzbudljivosti koja ne mora nužno da bude potrošena u brzini i buci (kao kod većine im kolega sa Hali Gali scene) već i u kontemplaciji nekih drugih tananijih i melanholičnijih osećanja.