Slušanje tranzistora između dve tablete

Svojim telom služim se isključivo kao sredstvom kroz koje se manifestuju psiho-fiziološke reakcije posle uzimanja određenih tableta (preparata za lečenje akutne šizofrenije) koje moje telo dovode u nepredvidljivo stanje. Okrenuta publici, uzimam dve tablete.

Najpre uzimam jednu, ispitujem njeno dejstvo (reakcija se sastoji u kočenju mišića tela koje ne mogu da zaustavim iako sam u potpuno svesnom stanju).

Pravim pauzu, u kojoj uključujem tranzistor i slušam nasumice izabrani program dok se ne pripremim za uzimanje druge tablete. Uzimam drugu tabletu koja dovodi moje telo u stanje mirovanja, kada se moja svest isključuje.

Bez obzira na ovakvo stanje akcija se odvija dok ne prestane dejstvo druge tablete.“

Ovako je Marina Abramović opisala sled radnji u performansu „Ritam 2“ koji je održan u Gradskoj galeriji suvremene umjetnosti u Zagrebu 1974. godine.

– Ja se sećam toga. Bili smo prisutni Biljana Tomić, Dunja Blažević (istoričarke umetnosti, prim. A. Ć.) i ja, a kustos je bio Davor Matičević, koji je dobio grdnju od svog direktora zato što nije pozvao doktora i bolničare da prisustvuju akciji i da, na neki način, verifikuju ove preparate – provere da li je opasno uzimati ih ili ne – kaže Ješa Denegri.

Prema njegovim rečima, o tome niko nije vodio računa dok je Marina kao autorka delovala samouvereno u tome što želi da uradi.

– Hoću da kažem da je i ovde, kao i u prethodnim Ritmovima, mogla da se desi neočekivana situacija ne samo spram umetnika, jer su oni ionako ubeđeni da je to prava stvar, nego je to bila i proba za institucije da to verifikuju i istorizuju kao umetnost, a ne kao neobična zbivanja.

A moglo je i tako da prođe.

– Bilo je liberalno društvo, svašta se dešavalo, mlada generacija, Studentski kulturni centar – jedna eksperimentalna ustanova – priča Denegri dodajući da je performans kao medij otvorio nova, različita pitanja – kako ga čuvati, muzeficirati, najzad, kako to plaćati.

– Zato je sve to skupa bilo izazovno i za struku koja je morala samu sebe da izgrađuje na tim primerima i da smisli na koji način da objasni sredini čemu je prisustvovala.

Prema Denegrijevim rečima, to je bio prilično odgovoran zadatak.

– Ja sam, recimo, bio pozvan od direktora Galerije da pokušam to da objasnim pošto sam sve to pratio, ali i sama publika se pitala „čemu smo mi to upravo prisustvovali?“. Ja sam tad izveo jednu hipotezu koje se držim i danas i mislim da je ona nit vodilja svih performansa, a to je da Marina ne radi ništa drugo do ono što i svaki drugi umetnik, čak i slikar. Evo šta je ona opisala u „Ritmu 10“ – „uzimam beli papir“. Kad slikar počinje da slika nego onda kad uzme belo platno? Nakon toga ima zamisao šta će da naslika, neko ima višu neko manju – zavisi, neko se uputi u akciono slikarstvo kao što je to bio Polok, neko proračuna kako će se izraziti kroz geometriju ali uvek ima premisu da polazi od nečega kao što to i Marina čini. I, onda počinje da se odvija nešto što je u suštini umetničko traženje pravih rešenja. Slikar krene da popravlja, da menja. Džekson Polok ulazi u sliku pa prska po platnu. Dakle, sve što Marina radi, radi i svaki drugi umetnik. Ako performans svedete na kategorijalne principe, onda oni i ne deluju tako začudno kao što se u prvi mah čini. Jer, površno rečeno, i oni koji tome nisu bili naklonjeni ili koji su bili neobavešteni su mogli da kažu „pa, jeste, to je bizarno i zašto bi to bila umetnost kada smo već imali druge ustanovljene kategorije“. Ali kad uzmete kategorijalnu premisu da umetnost nastaje između predviđenog i nepredviđenog, između konceptualnog i akcionog, između ideje i realizacije, shvatite da to važi za sve discipline u domenu likovne umetnosti, pa tako i performans – objašnjava Denegri. Prema njegovim rečima, nije Marini Đankarlo Politi, urednik Art Flash-a, slučajno rekao da je „velika svetska umetnica“.

– Bila je to ocena struke i on ju je doneo odmah pošto je video Marinin prvi performans. On je bio verziran u tome šta je velika umetnost, ali je na Marini bilo da to i dokazuje – svakim svojim nastupom – konstatuje Ješa Denegri.

(Nastaviće se)