Smatraju nas entuzijastima koji nisu našli pravo zaposlenje

Blizu izloga sa neobičnim natpisom „U10“ razgovaram sa mladim umetnicima Lidijom Delić, Ninom Ivanović i Nemanjom Nikolićem, odskora asistentom na FLU. Oni i još četvoro umetnika – Sava Knežević, Isidora Krstić, Iva Kuzmanović i Marija Šević – čine „umetnički prostor“ U10. Kupovao sam njihove radove.

* Opišite svoj grupni početak i tadašnje prilike.

– Nas sedmoro družimo se od 2005. godine, početka studija slikarstva na FLU. Biljana Tomić i Dobrila Denegri podsticale su nas da izlažemo. Dovodile su inostrane studente umetnosti na izložbe i razmene. Videli smo kako beogradski umetnici pretvaraju zapuštene prostorije Ineks filma u stecište kulture. Spontano, improvizujući, udružili smo se 2012. godine. Nismo imali slično udruženje za uzor. Koristili su nam saveti Miroslava Karića i ostalih iz Remonta.

Tada se nijedna domaća ustanova nije bavila samo mladim umetnicima. Naša generacija izlagala je, ali nije imala zasebnu umetničku scenu. Naša generacija radi drukčije od prethodnih. Ne bolje već drukčije. Dugogodišnje odsustvo dva glavna domaća muzeja i druge pojave ukazivali su nam na slabosti javnog sistema kulture. Uzdali smo se u sebe. Zasukali smo rukave i osnovali scenu potrebnu mladima. Više nismo jedini. Novi kustosi u Domu omladine otvorili su tu galeriju mladima.

* Šta je „umetnički prostor“?

– Razgovarali smo između sebe i sa Anom Bogdanović. Ne zovemo se galerija jer ne trgujemo. Pomažemo mladim umetnicima da se afirmišu, ali ih ne zastupamo komercijalno. Osim izložbi, organizujemo performanse, projekcije video-radova i kratkih filmova, razgovore, radionice, i muzičke događaje. Gosti izlažu mnogo češće od nas, članova U10.

* Otkud ime „U10“?

– (Kikot.) Slažemo se o broju – doskorašnja adresa ovog mesta bila je Ulica kralja Milana 10. Nagađamo o slovu. Ono možda potiče od reči ulica, umetnost, ili umetnici. LJudi misle da je 10 broj članova, ali nije. Nas je sedmoro, plus Sanda Kalebić, pridružena istoričarka umetnosti. Otkako je adresa ovog mesta promenjena u Kosovke devojke 3, nema desetke.

* Kako se U10 finansira?

– Ni učesnici ni publika ne plaćaju ništa. Velikodušna bečka firma plaća zakup galerije, izradu kataloga, i dežurstvo jedne osobe. Bečki mecena ne traži ništa zauzvrat niti utiče na naše odluke i izbore. Od 2015. dodatno nas podržava Ministarstvo kulture i informisanja, na čijim godišnjim konkursima uspevamo. Pomoću dobijenog novca okrečili smo galeriju, kupili projektore i priredili nekoliko solo izložbi. Neke ambasade podržavaju nastupe inostranih gostiju.

* Kako birate učesnike i sastavljate programe? Koje poslove obavljate?

– Nismo kustosi već organizatori. Biramo umetnike ili kustose. Gostujući kustosi biraju i dovode umetnike. Prvih godina konkurs nam je bio otvoren stalno. Počev od 2016. godine konkurs nam traje mesec dana. Držimo se pravilnika. Odustali smo od starosti kao čvrstog merila, ali dajemo prednost mladima. Na primer, u 2017. godini od 165 prijava odobrili smo njih dvadesetak. Izložbe u U10 traju do tri nedelje. Dogovaramo se o broju solo i grupnih nastupa; o učesnicima iz Srbije, regiona, i daljeg inostranstva.

Radimo volonterski, besplatno. Pregledamo i ocenjujemo konkursne prijave, sklapamo godišnje programe, organizujemo izložbe i druge nastupe, pomažemo izlagačima, pišemo, prevodimo, fotografišemo, vodimo sajt, poslužujemo na otvaranjima, krečimo zidove.

* Osim mladih umetnika, obraćaju li vam se oni u zenitu karijere?

– Da, obraćaju nam se. Javljaju se čak i naši profesori. Ponekad prihvatamo zrele umetnike mada je prostor U10 neprikladan za njih jer nemamo tehničare i ne možemo prilagođavati prostor izložbama. Mlađi umetnici prihvataju ograničenja koja oni afirmisani možda ne bi prihvatali. Razmatramo mogućnost da pozivamo neke zrele umetnike koje cenimo i koji zaslužuju pažnju.

* Da li vam se zreli umetnici žale da ih zapostavljate?

– Nismo čuli takve žalbe.

* Kako odbijeni na konkursu primaju vašu odluku?

– Neprijatno je odbiti kolegu, ali svi mi doživljavamo to kao izlagači. LJubazno obaveštavamo kandidate na konkursu i pozivamo ih da pokušaju ponovo. Nismo imali neprijatnosti.

* Radite li sa decom?

– Prilagođavamo aktivnosti dečjem uzrastu. Organizujemo umetničke radionice u kojima deca rade po zadacima. Organizujemo vođenja kroz izložbe kako za odrasle, tako i za decu.

* Uporedite U10 sa javnim galerijama i muzejima.

– Društvu trebaju i javne ustanove kulture i alternativne zajednice umetnika i kustosa. Što više saradnje, to bolje. Mi široko sarađujemo i sa ustanovama i sa zajednicama. Uživamo podršku i nekih državnih organa. Klonimo se kritike, ali smatramo da su neke javne ustanove usporene, čak uspavane. Kultura zaslužuje veću podršku države.

* Iz kojih država su do sada dolazili gosti U10? U kojim državama je U10 izlagao kao grupa?

– Primamo kolege iz svih država takozvanog regiona. Takođe iz Švajcarske, Francuske, Bugarske, Rumunije, Nemačke, Austrije, Mađarske, Čilea, SAD. Pošto su neke od gostujućih grupa bile međunarodne, sarađivali smo i sa umetnicima iz Brazila, Britanije, Venecuele, Meksika, Japana, Poljske, Koreje, Španije, Češke, i Italije.

Do sada smo gostovali u Bosni i Hercegovini, Sloveniji, Mađarskoj, Rumuniji, Švajcarskoj, Nemačkoj, Austriji, i Francuskoj.

* Zašto je međunarodna razmena važna?

– Umetnici potiču iz svoje kulture, ali umetnost prevazilazi nacije. Upoznajući druge kulture upoznajemo sebe same. Naše saradnje rastu iz ličnih poznanstava. Razmenjujemo iskustva i znanja. Više učimo od svojih vršnjaka nego od starijih kolega.

* Kako vas gledaju ljudi van umetničke sfere?

– (Kikot.) Smatraju nas entuzijastima koji nisu našli pravo zaposlenje.

* Kakav renome ima U10?

– Studenti umetnosti poštuju ga. Šira zajednica ga slabo zapaža, pa se ne može govoriti o poštovanju.

* Šta mislite o beogradskim spomenicima?

– Ima odličnih, poput Dositeja u Studentskom parku i Tesle ispred tehničkih fakulteta. Neki spomenici su estetički zastareli, dela pogrešno odabranih ruku. Takav je spomenik ruskom caru, blizu koga sedimo. Spomenik Stefanu Nemanji, umetnički promašen, pravi se u Rusiji. Spomenik Svetom Savi je pljosnat. Neki spomenici zaslužuju uklanjanje.

Ipak, Beograd je divan grad. Lep je i pod psihodeličnom novogodišnjom rasvetom. Bio bi lepši kad bi ga građani manje prljali, a nadležni više čistili.

Rastajemo se. Penjem se dugim stepeništem. U mislima poredim svoje darovite, prilježne, i skromne sagovornike sa nekima od kolekcionara, muzealaca, i činovnika kulture. U-desetari nisu sigurni zašto su se nazvali U10. Profesor, po uvreženoj navici, ovako ih ocenjuje: uživalište za desetku!