foto promoU jednoj od priča kojih se sećam iz detinjstva princ se šeta obalom jezera i ugleda u prozirnim talasima nekoliko devojaka kako se međusobno prskaju i ćaskaju. „Kada bi princ uzeo mene“, kaže jedna, „rodila bih mu snažnu momčinu kakvu svet još nije video, junaka koji će ubijati najstrašnije aždaje.“
„Ako bi mene uzeo“, kaže druga, „rodila bih mu kćer lepu kao vila: svaki put kada u kosicu udene ružu, cvet bi pevao glasom slavuja.“
„A ako bi princ uzeo mene, ja bih mu rodila dva sina sa zlaćanom kosom i zvezdama na čelima“, reče treća, koju princ potom ugleda kako izlazi gola, sablasna, iz suncem zapaljene vode.
Sledećeg dana, princ je pozove na svoj dvor i oženi se njome.
Ne znam šta li je mama obećala mom tati ako je uzme za ženu.
Ili je možda on njoj obećao, svojim iskrivljenim banatskim narečjem, mora i planine.
Imam jednu jedinu njihovu fotografiju iz doba pre svadbe, iz teške zime 1954.
Pozadina je ružna, kuće poluurušene.
Tata je u trenerci i čizmama, s beretkom na glavi.
U to vreme bio je tek jadni bravar u radionicama fabrike ITB, gde su se popravljali tramvajski vagoni.
Njegovi su bili seljaci iz Banata, pomalo lenji, a inače potpuno neuki.
Pošto je kao dečak dobijao dobre ocene u školi, poslali su ga na zanat u Velikom Varadinu, odakle je dospeo u radionicu u Bukureštu.
Gledam fotografiju i ne mogu da verujem kako je bio mlad: tek dečak, crnih očiju, dugačkih trepavica, kose crne kao ugalj začešljane na teme i zalizane orahovim uljem.
Mama se blago oslonila o njega i smeška se.
Starija je četiri godine, i to se vidi.
Na glavi nosi maramu, jer sneg užasno veje na mostu na kojem ih je uslikao ko zna kakav putujući fotograf, i težak kaput, muškog kroja.
Nije nikada bila lepa, ali u tim godinama – i to se vidi na njenoj jedinoj fotografiji iz tog vremena – koža joj je blistala od mladosti.
Bila je krojačica u fabrici „Donka Simo“, na bulevaru Kolentina.
Nadgledala je osam razboja za tkanje, u hali u kojoj je buka bila nepodnošljiva.
U školi je bila najbolja učenica, ali bi joj moj deda, paor, stalno govorio: „Mani se knjige, neću te, val’da, u popadije davati…“
Pa je potom slao s kravom na ispašu.
Pošto su njeni bili iz okoline Bukurešta, s petnaest godina su je poslali u grad, da izuči za krojačicu.
Jednog dana – bila je 1944, proleće – devojka, koja je još nosila duge pletenice, upletene kao na selu, ostavila je svoj krojački sto da bi bratu, u obližnju kafanu, odnela novac od kuće.
Nije stigla kuda se uputila.
Protivvazdušna ih je sve saterala u sklonište.
Bukurešt je tada bombardovan užasno, apokaliptično.
Istog popodneva, devojka se vratila u krojačku radionicu, u ulicu punu ruševina.
Radionice više nije bilo…
Dočekala je dvadeset petu a da se nije udala.
„Sede kose plela“, kako se sažaljivo govorilo na selu o devojkama koje su prešle dvadesetu i još nisu našle nekog ko bi ih uzeo za ženu.
Većina njenih prijateljica sa sela imala je već po troje-četvoro dece za sobom.
Tako da se nije mnogo mislila kada ju je zaprosio simpatični, iako žgoljavi, dečko sa smešnim naglaskom.
Verovatno je mama ostala noseća još od prvih kapljica rose koje su prodrle u njen sedefasti sud, jer su je nakon tačno devet meseci obuzeli porođajni bolovi…
Svakog jutra, kada pogledam u ogledalo, ne vidim nikoga tamo.
Ali svaki put kada odem kod mame, koja sada ima osamdeset godina, zagrlim je, zalepim slepoočnicu za njenu, i tada osetim kako je, u formi nekakvog utešnog povetarca, koji ko zna odakle dolazi i kuda ide, i Viktor tu, u zagrljaju.
Osećam njegovu slepoočnicu naslonjenu na moju, mama oseća drugu.
Spajamo poglede dok naše oči ponovo, šireći se i rastvarajući se u prozirnost, ne formiraju to jedinstveno smeđe oko, to beskrajno blago oko naše ljubavi.
Prevod s rumunskog: Oana Hergenreter
Autor je poznati rumunski pisac čija je priča objavljena u Antologiji savremene rumunske priče u izdanju Arhipelaga
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
