Smelo i delikatesno

Nakon Šostakovičeve Četvrte simfonije pod upravom maestra Kristijana Mandeala, koja vas je apsolutno raspametila svojom žestokom inventivnošću, životnom pričom u pozadini dela, zahtevnim traženjima od muzičara da se u svom poslu i doslovno uzveru uz brutalne litice potpuno novog pristupa sviranju i razumevanju muzike, putem izoštrenog individualnog instinkta pred obiljem ideja što upravo vrve iz partiture – dotle vas je aktuelna Malerova Deveta i zaista, kakvom naučnofantastičnom silom, uznela u neverovatne predele misaonosti, koji se zbilja retko posećuju u domaćoj živoj koncertnoj praksi. Nakon svega, možemo bez ustezanja reći da smo u ovako kratkom vremenskom razmaku bili privilegovani da čujemo i doživimo izuzetne primere umetničkog stvaralaštva, koje treba biti kadar i stvoriti, ali i odsvirati, slušati. Iz tih razloga se valjda ovo i naziva – uzvišenom muzikom.

Deveta simfonija, to Malerovo poslednje završeno delo, ispunjeno u svojoj istorijskoj stvarnosti svojevrsnom zlom kobi, koja je od njega momentalno učinila zvučno ovaploćenje nedvosmislene kompozitorove oporuke i opraštanja od ovog sveta – stotinu i nešto godina docnije otvara međutim mnoštvo drugačijih mogućnosti za savremena tumačenja. Odista, štošta se u međuvremenu odigralo od te daleke 1909-1910, kada je ono dovršeno. Brojni lični primljeni udarci i tragedije, koje je Maler iskusio u vreme stvaranja ove Simfonije, potonja dva Svetska rata i stradanja njegovog i drugih naroda, uz mnogo toga još što možemo da dopišemo nakon čitavog jednog čudesnog, ali i poprilično krvavog veka za nama. Možda nam je upravo stoga i dato da – opremljeniji doživljenim iskustvima nego ikada pre – pristupimo i kao muzičari i kao slušaoci ovako ambicioznom umetničkom poduhvatu. Deveta Malerova, to toliko u suštini moderno delo, što dalekovido upire pogled u muzičku i svaku drugu budućnost, bez sumnje zahteva novi emotivni, intelektualni i izvođački vokabular, na svoj sasvim osoben način, dakako različit od one Šostakovičeve Četvrte. Onde je to bila titanska borba na život i smrt sa tiranijom sistema koja vas pritiska da ponizno uđete u mašinu za mlevenje mesa bez pogovora, dok se vaš duh grčevito opire, upinjući se svakim atomom tela da se odupre toj nemilosrdnoj pokretnoj traci koja vodi u potpuni slom bića. Ovde, u Malerovoj Devetoj, izazov je pak da sred svih zala pronađete ipak dobrotu u sebi i svetu, koja može da spase vašu i svačiju dušu od ma kakvog fatalnog ishoda, što bi je mogao ogrubeti i izobličiti. I da smognete snage da volite i oprostite, takođe. Čini se da je šef-dirigent Beogradske filharmonije, Gabrijel Felc, izvrsno shvatio trenutak u kojem njegov orkestar treba da protumači ovu Simfoniju. Dobili smo tako odavanje počasti životu, nakon dugog i vrludavog puta punog pogibeljnih iskušenja, umesto po svemu očekivanog epitafa. I to je bila najprirodnija stvar da se desi u ime nekog ličnog pročišćenja i oplemenjenja svakoga među nama u gledalištu.

Beogradska filharmonija, pod upravom maestra Felca, prikazala je tako svu svoju delikatnost u izlaganju Malerove Devete simfonije. Ti tonski orkestarski slapovi, smele promene pokreta, ona odmorišta u raspoloženju što odišu spokojstvom davnih dana, nasuprot pak moćnim uzletima u zvuku, punim burnih emotivnih sadržaja visoke ekspresivnosti – ta dakle ispresecanost štimunga, ne samo tek u mehaničkom krasnorečju orkestarskih instrumenata, već u smisaonosti probuđenog zvuka, njegovoj doslednosti u stavu i značenju – zahtevaju specijalne veštine od orkestra, u kojem je svaki pojedinačni učesnik razgovetan u svojoj boji, a opet nenametljiv, služeći i u solo istupima vrednosti celine, zajedništvu u kontemplaciji. Kako, rečju, neodoljivu ljupkost drugog stava, sa onom nenadmašnom pulsacijom pod čijim se dejstvima njišu čitavi redovi publike, tu eleganciju i gracioznost ponad svih nepogoda preobratiti u demonsku pomamu Rondo-Burleske? A onda opet u završnom Adađu prevazići kosmički nemir i koloplete sudbine, te se vratiti u perfekciju mira, radost filozofskog poimanja sveta i sveg vremena za sobom, kao i onog daleko unapred, uz sadejstvo čulne spoznaje do samog savršenstva tančina… Beogradska filharmonija i maestro Felc prikazali su upravo format da se uhvate u koštac sa tako razuđenim tonskim zadatkom i volju da se svim svojim moćima upuste u njegovo razrešenje. I – malo je reći – uspeli su u tome, na zahvalnost svih nas. Voleli smo zato sve i svakoga dok je Malerova Deveta tekla, smelo i delikatesno, razumeli sve takođe i oprostili svima. I izašli kao definitivno mnogo bolji ljudi.