SMILJA MARJANOVIĆ DUŠANIĆ: Put bez vetra u leđima

NJen urednik, istoričarka Smilja Marjanović Dušanić kaže za Danas da postojanje takve biblioteke u našim uslovima znači „dug pređeni put, bez vetra u leđima“, kao i „neprestano nastojanje da se utiče na kreiranje višeg nivoa kriterijuma kad je reč o zahtevima koje istoriografija postavlja pred današnju publiku, ali i pred one koji se njome profesionalno bave“.

– To znači i niz boljih ili gorih kompromisa i pre svega, bogatstvo različitih iskustava sa ljudima. Počeo od inicijativa grupe istoričara, tada mladih ljudi koje je povezivala ljubav prema struci i lično prijateljstvo, kao i ne mali entuzijazam da se nešto učini na polju prevodne literature, uređivački odbor biblioteke Polis ostao je posle osamnaest godina neizmenjenog osnovnog sastava. Danas mislim da je taj davni izbor bio gotovo providencijalan, jer se toliko toga oko nas raspalo, a mi smo ostali zajedno bez ikakve senke koja bi naružila sećanje na sve ove godine, prirodno uvodeći mlađe saradnike koji su istinski opravdali naša očekivanja. U profesionalnom i ličnom smislu, ta činjenica nije mala satisfakcija – kaže sagovornica Danasa.

* U kojoj meri Polis od „Oksfordske istorije srednjeg veka“ pre 18 godina, do „Istorije arapskih naroda“ uspeva u svojoj osnovnoj nameri da pokrene na diskusiju i „provocira“ javnost ukazujući na šire, istorijske kontekste mnogih savremenih političkih i geopolitičkih fenomena?

– Naš izbor naslova koji su objavljeni u biblioteci Polis uvek je imao na umu da se napor izdavača ne iscrpljuje proizvodnjom knjige. Naprotiv, ona valja da nastavi svoj život i deluje na ljude. Na prvom mestu, činjenicom da visokim standardima prevoda i opreme ispunjava edukativnu funkciju do koje jedna univerzitetska edicija uvek valja da drži. Ali, i to je naročita poenta našeg uređivačkog koncepta, shvatanjem prema kojem je objavljivanje jednog naslova osmišljeno kao povod za otvaranje diskusije šireg dometa. Ponekad smo se odlučivali za prevođenje najblaže rečeno kontroverznih knjiga, poput knjige Holma Zundhauzena, baš zbog toga da bi probudili dijalog među domaćim istoričarima, i time uticali da se stvori nekakav nov kvalitet mišljenja. Izbor Huranijeve Istorije arapskih naroda ima za cilj da, pored toga što predstavlja solidnu osnovu za dublje promišljanje različitih fenomena vezanih za ulogu i značaj arapskog sveta, ponudi set informacija neophodnih za promišljanje današnjeg globalnog trenutka. U tome smislu knjiga predstavlja izazov za razgovor stručnjaka različitih profila, a istorijski podaci koje pruža predstavljaju u tome smislu jedan neophodan, dobro utemeljen okvir.

* Za decembar najavljujete u Cliu zbornik tekstova u čast 90. godišnjice Katedre za orijentalistiku Filološkog fakulteta BU, koja je u vreme osnivanja bila prva na Balkanu. Šta će to biti i koliki je značaj ovog jubileja ua srpsku nauku?

– Svaki jubilej ovoga tipa treba obeležiti, jer je to način da se neguje tradicija. Tako postajemo svesniji sopstvenih mogućnosti da se sećanjem na intelektualne domete ove sredine koji nisu nestali kao pojave kratkog daha već beleže višedecenijsko trajanje i trud mnogih naraštaja, suprotstavimo lošim tendencijama vremena sadašnjeg. Na primer, porukom da valja da se zadovoljimo mestom u svetu kojem odgovaraju uslužne delatnosti na koridoru 10. Takav scenario odricanja od identiteta ili ako hoćete, voljnog rastajanja od njega, treba da nas učini spremnim da se naša istorija piše po direktivi.

* Koliko je važan iskorak objavljivanje knjiga na stranim jezicima poput engleskog prevoda „Svakodnevnog života u srednjovekovnoj Srbiji“, koji je Clio objavio uoči nedavnog Svetskog kongresa vizantologa Beogradu?

– Ova knjiga ima dugu istoriju nastajanja, koja je počela prevodom prvog od pet objavljenih tomova Istorije privatnog života – kapitalnog dela nastalog pod egidom Žorža Dibija i Filipa Arijesa. Početna ideja bila je da se po ugledu na ovu prestižnu ediciju počne sa istraživanjima teme privatnog kao suprotnosti javnom životu u srpskim zemljama, te je prvi tom, posvećen srednjem veku, objavljen već 2004, kao zajednički rezultat tima saradnika. Dvanaest godina kasnije, pre svega zahvaljujući novim iskopavanjima gradskih aglomeracija poput Novog Brda, postalo je moguće da se popune najvažnije praznine koje su postojale u našim tadašnjim saznanjima. Knjiga je prilagođena stranom čitaocu, pre svega načinom na koji je usklađena sa najnovijom naučnom produkcijom vezanom za ove teme, dakle sa time kako se danas pišu istorije svakodnevnog života u velikim univerzitetskim i naučnim središtima.

* Vaš kolega Miloš Ković u jednoj od svojih knjiga postavlja pitanje gde je naša istorija danas? Zbog čega to pitanje postavljaju i sami istoričari?

– Istorijska nauka, shvaćena u širem smislu kao ishodište više humanističkih disciplina, danas je na ozbiljnim iskušenjima. Čini se kao da je klasični koncept izvorno utemeljenih originalnih istraživanja konačno slomljen, pred najezdom instant ostvarenja koja se zasnivaju na navodima iz Vikipedije i imaju efemeran rok trajanja, služeći jedino ličnoj promociji autora. Lobiji jedne veoma usko shvaćene moći takvim delima daju nagrade, a mediji ih iz istih razloga promovišu. To je globalna pojava, a mi smo, kao i često dosad, na marginama događaja. Zbog potrebe da se formulišu i prepoznaju nove vrednosti, te pronađu ključevi za razumevanje smisla naše nauke danas, ostaje nam borba koja se mora voditi na svim frontovima, od promocije nelažiranih univerzitetskih kriterijuma do suprotstavljanja medijskoj podršci populističkom ukusu.

Kako voleti istoriju

Srazmerno trenutku i kapacitetima, da ne pominjemo slaba ulaganja u humanističke nauke u celini, istorijska nauka je plodna na ovom tlu. Govoreći u ovom času sa stanovišta izdavača, pratimo veoma široku ponudu sasvim nejednakog kvaliteta, ponekad tužne komercijalnosti. Ali, u narodu u kojem ni osnovne činjenice nacionalne istorije, posebno one najnovijih vremena, nisu dobile stručni konsenzus, teško je očekivati da će generalno siromašna publika želeti ili moći da izdvoji sredstva za dela koja oličavaju sofisticirane koncepte istoriografske misli. Iskreno rečeno, mislim da je dobar procenat najboljih knjiga koje su izašle u biblioteci Polis, za koje je bilo potrebno veliko prevodilačko umeće i istrajan urednički trud, prošao bez većeg odjeka, jer je za uživanje u ovakvoj vrsti štiva potrebno predznanje koje nije lako steći u naše doba. To ne znači da punoletstvo edicije dočekujemo neveseli, naprotiv. Sa Polisom smo odrastali – svi mi koji se sećamo prvih ideja o pokretanju ove istorijske biblioteke – i učili se kako da volimo, možda i da razumemo istoriju – objašnjava sagovornica Danasa da li se u Srbiji zaista, kako neki kažu, proizvodi višak istorije.