„Smilje i sumpor“

Knjiga je objavljena u Cliovoj ediciji Klepsidra i, prema rečima njenog urednika Zorana Paunovića, ispunjava njene standarde – donosi priče ljudi koji su stvrali istoriju u turbulentnim vremenima, a da toga nisu bili svesni“. Paunović smatra da ova dva ratna dnevnika, do kojih su priređivači došli slučajno „istinitiji od istorije i uzbudljiviji od fikcije“.

Milutin M. Ristić (1891-1970), iz okoline Čačka bio jer jedan od 1.300 kaplara i osim njegovog dnevnika, knjiga sadrži i sećanja njegove nedavno preminule ćerke Božane Žane Jović. Isti slučaj je i sa nešto mlađim Dragoljubom Rankovićem (1894-1936), potomkom ugledne beogradske trgovačke porodice. Obojica su prešli preko Albanije i dnevnike počeli da vode 1916. godine. Ristić je učesvovao u probijanju Solunskog fronta, Ranković je prebačen u vojne logore u Africi. Posle rata obojica su završili Pravni fakultet u Beogradu. Ranković je iz rata izašao kao vojni invalid i njegova sudbina oslikava i taj sedment društvene problematike.

Zoran Hamović, osnivač, urednik i direktor Clia, ukazuje na „način pisanja dnevnika koji vode dva školovana čoveka, što znači da su imali autonomiju da sebe stavljaju u kontekst vremena u kome se vodili dnevnike, koji ovim pokazuju da „ta svedočenja nisu samo istorijski dokument za uži krug – porodicu i prijatelje“.

– Naša želja bila je da te ljude približimo današnjim generacijama, da oni progovore svojim glasom. Ristić je, recimo, iza sebe ostavio impozantnu zbirku presovanog cveća sa Solunskog fronta, koju je kasnije poklonio svojoj supruzi. Zato se u naslovu našlo smilje. To je dodirivanje žive istorije – kaže Dunja Dušanić.

Priređivači objašnjavaju da su istraživali i docniju sudbinu autora dnevnika i pokušali da u fusnotama objasne važne događaje poput Solunskog procesa i istorijske ličnosti kojr se u njima pojavljuju– od „srpske majke admirala Geprata“ do oficira Dragoljuba Mahilovića, kasnije komandanta Kraljevske vojske u otadžbini i vođe Ravnogorskog pokreta.

-Talas digitalizacije vojnih dnevnika koji u Srbiji ne jenjava ni vek od početka Prvog svetskog rata, a u čemu značajnu ulogu ima i akademik Dobrica Ćosić, svakako će pomoći da se ova dokumentaciona građa sačuva, iako je sada nesređena –napominje Dunja Dušanić.
Ona i Danilo Šarenac u predgovoru pišu o fenomenu „beleženje ličnih doživljaja i kao suprostavljanju anonimnoj smrti, koju je Prvi svetski rat sa novim naoružanjem doveo do neviđenih razmera, kao i posthumnom zaboravu“. NJih dvoje citiraju Nortona Kriua, koji tvrdi da „za razliku od ratnih i antiratnih huškača, valjan svedok o ratu pripoveda pošteno, suzdržano, umereno, puštaju činjenice da same govore“.