Smoki je s lakoćom ušao u srca gledalaca

Nakon ispraćaja na kremaciju, oni su se okupili na komemoraciji u Jugoslovenskoj kinoteci – zgradi u kojoj se već neko vreme nalaze sve njegove nagrade, njegove fotografije i plakati iz njegovih filmova.

„Bio sam u Veneciji kada sam čuo da je Ljubiša Samardžić preminuo. Umro je 8. septembra. Sudbina se tako poigrala da je pre tačno 50 godina tog istog 8. septembra na tom istom mestu Ljubiša osvojio jednu od najvažnijih nagrada na svetu koju jedan glumac može da dobije – Kup volpi“, rekao je direktor Kinoteke Jugoslav Pantelić, podsetivši da je za ulogu Malog u filmu „Jutro“ Puriše Đorđevića Samardžić dobio najvažnije glumačko priznanje Venecijanskog festivala, koje se danas čuva u zgradi Kinoteke.

Radoš Bajić napomenuo je da je Samardžić bio poslednji u formaciji besmrtnih. „U nešto više od godinu dana otišli su velikani filmske umetnosti i glumci koje smo najviše voleli, kojima smo se divili…. Gaga, Bata, Manda… S kim ćemo ostati, ako svi odu?! Čijim delima ćemo se diviti, koga ćemo obožavati, koga poštovati, na koga ćemo se ugledati?! Ko će nas učiti profesiji, umetnosti, glumi, životu…“, kazao je Bajić.

Ljiljana Blagojević koja je igrala u Samardžićevoj seriji „Miris kiše na Balkanu“, kazala je da je glumac imao osmeh koji razoružava. „Ljubišin osmeh trebalo je prepisivati kao antidepresiv. Glumu sa njim kao vrhunsku terapiju, prijateljstvo kao beneficirani staž. Toliko da nova jedinica za prijateljsku ljubav treba da se zove po njemu – Smoki!“, kazala je glumica.

Scenarista i reditelj Đorđe Milosavljević, koji je sa Ljubišom radio na filmovima „Nataša“, „Nebeska ulica“, „Točkovi“, rekao je da bi Samardžićeva srčanost i srdačnost dotakla svakog ko bi ušao u njegovu kancelariju u produkcijskoj kući Cinema Design. „Ko bi mogao da zaboravi ono njegovo iskreno, ohrabrujuće, energično i nasmejano – dušo, srećo, šefe, s kojim bi vas dočekao. Naš LJubiša bio je emotivna, intelektualna, umetnička i ljudska elementarna sila. Neko kome ne mogu ništa ni godine, ni udarci, ni nedaće koje je imao. A znamo da ih je bilo mnogo pa i ono najteže – gubitak sina“, rekao je Milosavljević.

Filmska kritičarka Dubravka Lakić kazala je da je Samardžić za života postao i legenda i istorija. „Bio je Ljubiša i Smoki, i Šurda, i Šarac, i Mikajlo, i Lampas, i Bursać, i Crni Roko i ko sve ne, ali je u svakoj ulozi bio on sam. I svojom vižljastom pojavom – harizmatičnog, šarmantnog, vanserijski talentovanog, za filmsko platno u to vreme previsokog glumca“, dodala je Lakić.

Ona je napomenula da je Samardžić iznedrio mnogo toga vrednog u sve tri svoje profesije. „Ali ako je iko umeo da sa takvom lakoćom uđe u srce čitavih generacija filmskih gledalaca, obožavalaca i poštovalaca, i da ih okupa srećom, onda je to bio Ljubiša. Ljudi sa takvim darom retko se rađaju. Zato je on jedinstven i neponovljiv“, naglasila je novinarka. Komemoraciji Ljubiši Samardžiću prisustvovali su ministar spoljnih poslova i prvi potpredsednik vlade Ivica Dačić, ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević, glumci Voja Brajović, Rada Đuričin, Nikola Đuričko, Anica Dobra, Mima Karadžić, reditelji Darko Bajić, Milan Karadžić…

Pokeraš

Glumac Radoš Bajić je u svom govoru rekao da je Samardžić radio sve najbolje. „Bio je sposoban producent, značajan autor i reditelj, ali najpre veliki glumac, dobar kolega, šarmer, drug, prijatelj. Ali Smoki je bio i odličan igrač pokera“, kazao je glumac i reditelj, prisetivši se snimanja filma „Partizanska eskadrila“ Hajrudina Krvavca. Igrale su, kako je ispričao, u pauzama snimanja, „po budžacima i ćevabdžinicama Bosne, u krajputapškim hotelima Like…“ , a imao je priliku da za istim stolom igra poker sa tri glumačke gromade – Ljubišom Samardžićem, Bekimom Fehmijuom i Batom Živojinovićem.

Samardžićevi filmovi u Kinoteci’]

Jugoslovenska kinoteka od 1. oktobra će prikazati najopširniju retrospektivu filmova Ljubiše Samardžića. Kako je najavio direktor Kinoteke Jugoslav Pantelić, sve projekcije će biti besplatne.

Sagovornik koji nas nikad nije odbio‘]

Na putu do redakcije juče ujutru, načula sam u prolazu razgovor dve starije gospođe ispred jedne zgrade na Zvezdari. „Moram da se spremam. Hoću da idem na sahranu Ljubiši Samardžiću“, kazala je jedna od njih. I zaista. U dugom redu ispred kapele na Novom groblju, bili su članovi Ljubišine porodice i njegove kolega, ali u velikoj meri bilo je i onih koji su slavnog glumca znali samo sa ekrana. Malih i velikih.

Imala sam tu sreću da zahvaljujući svom poslu Ljubišu upoznam lično. Uvek se rado odazivao svakoj našoj molbi za neki komentar ili intervju. Tako je bilo i u martu ove godine kada je već jako umoran od borbe sa teškom bolešću pristao da odgovori na nekoliko pitanja uglavnom vezanih za njegov dokumentarni film „Panta rei“.

Zvali smo ga često jer smo znali da nas neće odbiti. Takav je bio. Ali i zato što je uvek znao je šta se dešava u tom trenutku u srpskoj kulturi. Nije živeo izdvojeno od svojih kolega i svoje profesije. Naprotiv. Uvek je bio deo tog sveta. To se možda najbolje videlo u njegovom odnosu prema pozorištu. Ljubiša Samardžić je glumu upisao zahvaljujući Bojanu Stupici i stipendiji pozorišta Atelje 212. Ipak tek poneku ulogu imao je na pozorišnoj sceni. Gluma ga je odvela filmu i ostao je zauvek filmski glumac (najnagrađivaniji u domaćoj kinematografiji). Ali pozorište je i dalje voleo. Pogledao je verovatno svaku predstavu koja se prikazuje u beogradskim pozorištima. Sedela sam pored njega i njegove Mire tokom jedne predstave na Bitefu. Bio je redovan posetilac ovog festivala. Pričao mi je šta mu se dopalo te godine, a šta ne. I kasnije, kad god smo se čuli drugim povodim, pitao bi me šta sam novo gledala i savetovao šta ne smem da propustim. Uskoro kreće Bitef. Znam da ću posle svake predstave misliti o Ljubiši Samardžiću. Šta bi on rekao i da li bi mu se svidelo.