„Smrdelo je do Toskane“: Kako je Tajna večera postala Sjajna i zašto je Goran Marković u centru

Možda su se o svemu već dogovorili i sada su spremni za neki važan događaj, kao što je i Tajna večera bila jedan od ključnih momenata u hrišćanstvu. Mnogo je pitanja, i oko Jude, zašto je većina za stolom, a manjina ispod njega, uglavnom, autor ove začudne predstave Gradimir Smuđa, alias Grafimir, alias Grandimir, naš čuveni strip autor, karikaturista, slik, već dugo s prebivalištem u Toskani, smatra da će čitaocima Danasa biti zabavnije ukoliko sami budu otkrivali detalje. Naravno, u intervju koji sledi ispričaće štošta, i kako je nastala ova slika, o tome kako se s tim u vezi „dosmunđavao“ s Duškom Petričićem, zašto je uveren u tezu da je Leonardo da Vinči „podvalio“ crkvi u Milanu, nacrtavši umesto Hrista sebe, a u duhu predstojećih izbora i šta misli o kandidatima koje delegira opozicija.

* U svom novom radu, referišete na događaje iz naše stvarnosti, kao i na remek delo iz istorije umetnosti. Šta vas je inspirisalo da, u najvećoj meri, filmske umetnike prikažete kao apostole?

– Dnevnu zbrku u Srbiji redovno pratim na Youtube. U vreme najvećeg medijskog pogroma i razapinjanja po tabloidima Gorana Markovića, Duško Petričić na jutarnjem programu N1 apelovao je na sve umetnike da svako na svoj način jasno digne glas u odbranu. Tada je počeo i medijski linč zbog stava i ostavke Janka Baljka, u vezi sa uplivom u senat univerziteta FDU gospođe glasnogovornice Ace Le Tvora. Zapravo, sav taj proces precizno je smišljen i ciljan na njih dvojicu. Unapred režirano, Aca Le Tvor poverio je ulogu sudije-egzikutora gospođi secikesić Jeleni Labrador-Trivan. Vrlo providno, golim okom vidi se čak iz Toskane. Kultna scena filma „Majstori Majstori“ bila je idealna da je parafraziram. Umetničku univerzalnost Leonardove „Tajne večere“ poznajem dobro. Ona ima manje veze sa religijom, nego što se misli. Stari Da Vinči je „podvalio“ crkvi Santa Maria delle Gracije u Milanu, pa je umesto Hrista naslikao sebe! Centar perspektive cele fresko-kompozicije polazna je tačka iz ljudskog mozga centralne ličnosti. Dakle, intelekta. To remek delo je najbolji primer Humanizma i Renesanse. Tako doživljavam tu scenu gde su predstavljeni obični ljudi u ulogama apostola. Leonardo je inspiraciju za njihova lica nalazio na ulici, po običnim, profanim mestima. Siguran sam da je Goran Marković to znao, zato su scena i film kultni i imaju univerzalnu vrednost. Govore o običnim, malim ljudima.

* Spomenuli ste mi u mejlu, da ste sarađivali sa kolegom i prijateljem Dušanom Petričićem. Kako je izgledala vaša saradnja u ovom konkretnom slučaju?

– Čuo sam se sa Duškom i izrazio želju da i ja dam nekakav doprinos. Pokazao sam mu prvu verziju Tajne večere koja je morala imati i dežurnog Judu. Pokazalo se da je to obraćanje bilo neophodno jer sam pogodio samo 50%. Očigledno nisam dobro poznavao situaciju, pa je radila gumica više nego olovka. U odabiru drugih 50 odsto, neizostavni Juda trbuhogovornik Ace Le Tvora dobio je novo, sasvim neupadljivo mesto. Zahvaljujući Petričiću u centralnom planu je „Češka škola“ i sve je dobilo jugoslovenski tonalitet. Na našu veliku žalost, Goran Paskaljević nije među živima i gleda na svoje školske kolege kao „Beli anđeo“. Rajko Grlić je u JNA (vojna pošta Svrljig), dao da mu se istetovira Štefica Cvek u raljama srca. Slobodan Šijan ljubomorno drži svoj crveni autobus, kao veverica u žir crtaću „Ledeno doba“. Dvojica Majstora & Majstora najteže vrste režije, svojim rukama čine jedan kadar. Želimir Žilnik i Janko Baljak su stavili zajednički pečat na dokumentarno remek delo „Žurnal ŽŽ“.

* Pored živih legendi tu su i dobri duhovi, umetnički velikani/velikanke. Zašto vam je bilo važno da budu tu?

– Zaista lepo pitanje. Tu su, jer su oduvek bili tu. Svako od nas starijih sentimentalno je vezan za Oliveru i Radeta Markovića. U jednoj TV-emisiji voditeljka je rekla da smo svi mi Oliveru doživljavali kao našu majku. Nekom ko nije živeo u ona lepa vremena „društva sa malim potrebama“ teško je razumljivo da to shvati. Realno, bilo je tako. Kika Bibić i divni levaci „Moca i Tasa“, čarobni Mija i Čkalja, Jare i Paja. Danas dobri duhovi samo sa Youtuba. Moj prvi odlazak u bioskop je bio partizanski film sa četiri slova i Radetom Markovićem. Moja mama, danas dobri duh, obećala mi je da ćemo sedeti u prvom redu i da ću moći da skupljam čaure od metaka. Nažalost, nije bilo čaura, ali, na sreću, duhovitost je nasledna. Kao Žan Renoar, čuveni francuski režiser, i Goran Marković se izdigao kao veliki umetnik, sin vrhunskih umetnika. Mnogi to ne mogu da mu oproste. Talenat i kreativnost su čudne cvećke, ne biraju gde da niknu. Il ih imaš il nemaš. Ako ih imaš, vredno ih treba zalivati znatiželjom.

* Kako ste vi doživeli sve ovo što se dešavalo reditelju Goranu Markoviću u poslednjih godinu dana. S jedne strane značajna priznanja struke i publike, s druge medijski linč vlasti. Od uvredljive objave ministarke Darije Kisić Tepavčević na društvenim mrežama, preko poništenja konkursa za eminentne reditelje Filmskog centra Srbije, zamalo i privođenja Markovića nakon učešća na protestu Ekološkog ustanka… Kako je vama sve ovo delovalo?

– Prošla 2021. godina sigurno je bila godina Gorana Markovića. U dobrom i u sasvim mučnom smislu. S jedne strane stogodišnjica od rođenja Radeta Markovića. Stručna komisija koja je visoko ocenila projekat filma „Dr. D.“, odobrila budžet za snimanje filma. Njegova aktivnost na protestima i jedan sasvim bezazlen intervju bili su okidač da se neke otkrivene svinjarije zabašure. Preko noći i tabloida postao je opasan čovek koji hoće da ubije predsednika republike!!! Terorista! U organizovanom kič linču, režiser Acà Le Tvòr pustio je ekspert-tvoricu Dr. K. Tvorpavčević da napiše nešto što nije znala sama ni da pročita, još manje da razume. Jadno je to… Smrdelo je do Toskane. Onda su neke dobre kolege na čelu sa Srdanom Golubovićem dodelile Goranu Markoviću nagradu za životno delo. To je dodatno razljutilo Acù Lè Tvorà i smrad se širio jače i neprestano. Ekološki ustanak je bio neminovnost na Tvorove tvornice, od Horgoša do Loznice.

* Kakva su vaša očekivanja od predstojećih izbora. Mnogo se raspravlja o kandidatima za predsednika i gradonačelnika Beograda iz opozicije. Imate li vi nekog svog favorita/ favoritkinju, a da još uvek nije na listi predloženih?

– Pitanje kao trešnja na vrhu torte, za kraj. Zamislite gladnog Srbina koji zadnju paru daje za kilo leba. Svevišnji mu se osmehuje i odluči da u hleb sakrije dijamant. Kad ga je naš zemljak našao, bog ga pogleda pa upita: Možeš da biraš između dijamanta i hleba, odluči se? Srbin smesta odgovori. Ti ćeš da mi kažeš!?! Šutne iz inata dijamant i poče da jede hleb. Naravoučenije: Opozicija koja ima Mariniku Tepić a predlaže Zdravka Ponoša za predsedničkog kandidata?! Pa gde to ima? Samo u Srbiji. Uz svo poštovanje prema Zdravku Ponošu, koga na veliku žalost “ bije“ glas da je NATO čovek. Sve i da nije, zbog bombardovanja i bolnih uspomena, zbog toga taj kandidat nema šanse! Voleo bih da vidim Acu Le Tvora, da mu je u drugom krugu protivkandidat za predsednika ??dna žena. Zaista šteta da Marinika Tepić nije kandidat udružene opozicije. Ne sećam se da je demokratski blok imao ikada bolju priliku da žena i osvedočeni borac protiv kriminala bude kandidat za predsednika države. Mislim da je to veliki previd Majstori, Majstori! Što se profesora Vladete Jankovića tiče a u prilog njegove kandidature za gradonačelnika Beograda, podsetio bih vas na italijansko iskustvo. Vremešni Serđo Matarela izabran je opet na bis i drugi mandat. Još stariji Napolitano takođe je bio u dva mandata. Scalfaro, Kosiga, C´ampi, Pertini, svi oni bili su u osamdesetim i dobri predsednici. Ni Indijanci se nisu odricali da poglavica bude najmudriji među najstarijima. Kod Srba je izgleda obrnuto?

Po principu kablovi na brcima i ušima

Govoreći o saradnji s Petričićem, biranju društva za „Večeru“, Gradimir Smuđa kaže da su centralne žrtve scene mogli biti i Žilnik i Baljak i da je italijansku premijeru dokumentarnog filma „Žurnal ŽŽ“ u kome su obojica autora briljirala gledao na filmskom festivalu u Trstu.

– Italija i Trst odvajkada vole Žilnika, a od nedavno vole i Baljka! Njih dvojica mogli su ravnopravno biti centralne žrtve ove scene. Eto, tako vam je to kad se „dosmunđavate“ sa Petričićem. Princip je jednostavan. On uzme iz gepeka kablove za punjenje akumulatora. Plus stavi na svoj levi brk a minus na desni. Sa druge strane ja levi kabl stavim na moje desno uvo a desni na levo i to tako funkcioniše. Tako se rade kolektivne karikature.