Smrt kapitena Rome, veselije o suicidu

Krenem i vidim Nataša sedi na podu u hodniku pored otvorenih vrata kupatila. Priđem i vidim visi telo Nikole Vujoševića, lep, lep čovek, kao španski plemić iz vremena El Greka. – Ajde, Nataša, idemo kod gospođe Lule. – Neću, hoću da gledam oca… Sednem na pod i ostanemo tako sat vremena. Dolazi sudska komisija i pita me: Jeste li vi Nikolin sin? – Ne, prijatelj sam njegovog sina koji je poslom u Italiji.

Devet dana docnije, subota 18. decembar, sa Žunjom na Kaleniću. Karnevalska atmosfera kao u Hofmanovoj priči Zlatni ćup. Vesela pijaca. Veseli smo se vratili na Voždovac, Kostolačka 60, X sprat. Posle deset minuta zvoni telefon. Javlja se snaha Radmila. Vidim po tonu da nešto nije u redu. Pozovem taksi i odlazim na Dorćol. Dunavski kej broj 2, sprat peti.

Zgrade koje gledaju na Dunav. Umesto da uđem u lift, kičma mi kaže da siđem u podrum. Tek su s omče skinuli mog brata i položili ga dole. Kleknem i stavim mu glavu u krilo. Još mi je na dlanu vatra s njegovog potiljka. Zaledilo se vreme, dolazi sudska komisija, ista ona iz Banatske br. 11. Pitaju me u kom sam svojstvu ovde?

Nasmejem se – ovo mi je brat. Pomislili su da sam mrtvozornik i da obilazim friške samoubice u Beogradu. Moj drugi brat sledio je let matere Zorke. Zamakla se 11. decembra 1969. Kožni kaiš je okačila o mali klin na zidu velike sobe na Mansardi. O taj klin visila je spomenica očeve sestre Femije, poginule junačkom smrću na Sutjesci. Moj brat obesio se o kaiš mantila kupljenog u Petrogradu, na Nevskom prospektu.

U proleće, 11. maj 1994. pozvao me moj veliki prijatelj Duško Vujošević da dođem kod njega u Brešu. Tamo je radio kao trener. Kad nije imao trening obilazili smo muzičke magazine, knjižare, kafane… Odlazili na izlete u Milano, na obalu jezera Largo… I u Bolonju na finale košarkaškog plej-ofa Italije. U Kinderu je igrao Saša Danilović. Volim crvenu Bolonju, zgradu univerziteta od pre sedam stoleća, dve kule s blago pomerenim temeljima.

U dvorištu kuće gde je Duško V. živeo bilo je kamerno košarkaško igralište. Pre odlaska u Bolonju šutirao sam penale. Bio sam utuvio sebi u glavu da će Danilović pobediti ako pogodim deset od deset. Već sam jedno poluvreme na igralištu a nisam uspeo. Pogodim osam od deset, devet od deset, četiri puta, a ništa. Upozorava me Duško V. sa terase da kasnimo, ali ne vredi, moja testa dura radi punom parom. Pogodio sam, i zahvaljujući Vojoševićevoj brzoj vožnji stigli smo na vreme na utakmicu. Posle pobede sedeli smo u kafeu kod bivšeg Kinderovog asa Brunamontija i dogovorili se da nedelju dana budem kod Danilovića u Bolonji. Crveni grad kao moja terapija. Jedno pre podne Saša D. morao je da svrati do banke, a ja sam sedeo u kafeu i čekao.

Uzeo sam novine sa stalka. Studirao sam, loše, italijanski pod B na svetskoj književnosti kod izvrsne profesorice Milice Popović. Mogao sam tada čitati i ponešto razumeti. Na naslovnim stranama lista Korijere dela sera i Gazeta delo sport: Tragična smrt kapitena Rome. Fotografija kuće, terase na kojoj se ubio Agostino di Bartolomei, kapiten Rome.

U veliko staklo prozora blesnu sunce i lice mog trećeg brata koji je u to vreme radio u Moskvi. Molovao. Radio u crnogorskom građevinskom preduzeću. Blesnu lice i nestade. Nešto me lecnulo u grlu. Dimitrije K, moj treći brat, rodio se u Ulcinju, na Mitrovdan 1940. Kad su došli iz Beograda 1933. u Ulcinj provodili su obiteljsko proleće. Trajalo je to proleće od 1933. do 1941. D. K. je imao devojku koja je živela u Milionskoj ulici u Moskvi. Nije mi rekao njeno ime. Voleli su da sede u maloj kafani kod Nikoljske crkve. I Nikolaj Gumiljov, u prepevu Danila Kiša: Vi ne verujete nikad nikom/Dok sve ne uskladite sa svojim likom…/Taj ludi lovac vama tuđ je/što vinuo se uz strmu stenu/I pijan od sreće i nejasne tuge/pravo u sunce šalje strelu.

Jednom u životu bio sam u Ulcinju. Plivali smo ispod hotela Jadran na Maloj gradskoj plaži, a Pejo kaže iz čista mira, da ga sahranim na Novodevičjem groblju u Moskvi. Voleo je Rusiju iz intonacije pesnika Tjutčeva, Fedora Ivanoviča: Umom Rasiju ne panjat, Rusija se umom ne može shvatiti, objasniti, obuhvatiti – Ako ne može na Novodevičjem kladbišću, onda bilo gde u Moskvi – Ti bi voleo ispod zidina Kremlja sa generalom Žukovom. Dimitrije se lako nasmešio. Voleo je fudbal više od mene, igrao je bolje od mene. Znam da je to nemoguće, al’ jest tako bilo.

Agostino de Bartolomei, rođen u srcu Rima, odrastao na južnoj strani stadiona Olimpik, prvi je kapiten Rome, a pravi Rimljanin: Un kapitano vero. Dečak, Diba, Nino ili Ago, debitovao je za prvi tim u 18. godini. Švedski as, legenda Milana, trener Rome, Nils Lidholm, postavio ga je u prvi tim Agostina, umesto kapitena, ljubimca navijača Franka Kordove. Posle utakmice sa Juventusom ogorčeni tifozi zaustavili su automobil u kome je bio mladi Bartolomei i žestoko ga išamarali. Ostavilo je to velikog traga na tankoćudnog junošu: Bio sam introvertan od detinjstva. Nisam voleo da igram sa drugom decom, šutirao sam loptu o zid i tako trenirao. Voleo sam sliku Alberta Đakometija Čovek koji sedi, sliku Amadea Modiljanija Portret studenta… rečenicu iz Idiota Dostojevskog: Ali plemenito priznanje da je sva njegova tuga samo taština, koju on stalno potiskuje – to ga je užasno mučilo. Ariju E lucevan le stelle iz Pučinijeve Toske… Mladići iz njegove okoline, drugi prvotimci Rome, smatrali su da je sve to izvor Agostinove gordosti i zatvorenosti: Nije imao teleći pogled i agresivnost Frančeska Gracijanija, napisao je Dani Mura, italijanski novinar.

Agostino di Bartolomei imao je fantastičan osećaj za prostor i jak šut. NJegov stil igre najpreciznije je opisao Nils Lindholm: On se nikada ne terenu nije pomerio ako za to nije imao preke potrebe. Fudbalski Euklid, Agostino. Najviše je bio zaslužan što je Roma postala prvak Italije i došla do finala Kupa šampiona u sezoni 1983/84. Finale sa Liverpulom posle produžetaka završeno je 1:1. Prvi penal za Liverpul trebalo je da izvede Stiv Nikol. Tišina je na Olimpiku kao u vreme uskršnje mise. Promašuje S. Nikol. Prvi jedanaesterac za Romu dogovoreno je da izvede Gracijani. Krenuo je od centra ka šesnaestercu, i zasuzio, presreo ga je Bartolomei, oteo mu loptu i odlučio da on prvi izvede najstrožiju kaznu. Agostino se zaleti, zastane pred udarac, a onda opali punom snagom… Grobelar se nije pomerio. Vodi Roma. Tajanstveni Grobelar odbranio je šut Brunu Kontiju… Poslednji šut za Romu izveo je Gracijani i promašio. Kenedi, kreator igre Liverpula, bio je poslednji izvođač i sigurno pogodio. Liverpul je postao šampion Evrope. Ostala je rimska tuga, trn u srcu kapitena Rome. Legendu kluba su surovo najurili iz Rome, ali je na južnoj tribini svetleo transparent: Mogu da te oteraju iz Rome, ali ne s naše tribine. Poslednje fudbalske dane brojao je u trećeligašu Salernitani. Imo je divnu porodicu, ženu Marizu i dva sina Luku i Demarka, ali je sve više tonuo u ambis depresije. Živeo je između fudbalske bajke i svakodnevice. Ali se ni u jednoj nije osećao kao kod kuće.

U ranu zoru 30. maja 1994. u mestu San Marko, u blizini Salerna, na terasi svoje kuće pucao je iz revolvera marke Smit i Vesan, nepogrešivo u srce. Bilo je tačno deset godina od finalne utakmice Roma – Liverpul, 30. maj 1984. Učinio je to nakon što je ispratio u školu sina Luku.

Rez. Redakcija Književnih novina, 28. oktobar 1994. Spremam se nekud da krenem. U redakciju ulazi Neda Bobić, prevodilac Brodskog i poklanja mi dva primerka knjige grčkog pisca, imena ne mogu da se setim, znam da je u naslovu bio pas, crni pas. Konačno krećem, zvoni telefon, pesnik Slobodan Zubanović, sekretar redakcije kaže da je poziv za mene. Glas Duška Vujoševića. Mala stanka, mislim hoće da me pita o predstavi Putujuće pozorište Šopalović LJubomira Simovića, u režiji Dejana Mijača, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, a čujem: – Ubio se Pejo, Dimitrije. Okrenem se i iz voleja udarim u stolicu na čelu velikog stola, ona ostaje da se vrti. I tako to traje do danas. Dva dana kasnije, novi deo Moskve, hotel Sunce. LJubazna recepcionerka kaže da je soba mog brata zapečaćena policijskim žigom. Gledamo se u oči i jedva čujem da će ona tajno otvoriti sobu. Ulazim, otvoren prozor i stolica sa koje je poleteo Dimitrije. Sprat peti. Nagnem se kroz prozor i vidim mali trotoar i zeleni travnjak, jedna mlada žena dodaje igračku dečaku koji sedi u kolicima. Sa LJubom Dapčevićem odlazim u mrtvačnicu. Moj prijatelj hoće prvi da uđe, zaustavim ga, moram ući ja prvi: Treba izdržati, još malo obiteljskog pozorišta. Strepim da lice Dimitrija (limeni sanduk sa malim prozorom) nije čisto. Ni traga od modrica. Let je dugotrajan. Kod svakog otvorenog prozora telo mi kaže poleti, stigni Dimitrija.

I pesma Mija Raičevića Stepping stone lu blues: Stajao je kod otvora za ventilaciju/i pušio se. Ovde sam, viknuo je./Ovde sam, bejbi! Živim u oblacima,/mala! Gde si ti sve ovo vreme?/Mnogo mi se svidelo kako je stajao/tamo, bez namere da bilo šta preduzme./Ne podnosim muškarce koji te samo/uhvate za ruku, čak ništa ne kažu,/kao da se to podrazumeva./Stajao je, kažem ti, pored tog glupog/otvora, a onda je, kad me je video, viknuo:/Ovde sam, bejbi. Nije se pomerao i meni je/to bilo dovoljno./Danas je tačno dve godine./Pokušavam da ga zaboravim, ali, izgleda/nešto nije u redu sa mnom./Nikad mi neće biti jasno zašto je stajao/baš tamo. Zašto me nije, kao svi drugi,/uhvatio za ruku i odveo negde gde nas/niko neće videti, zaključao vrata/a ključ bacio daleko, daleko,/čak u reku Hadson, što da ne?