Snaga za mlade žene da odlučnije krenu pesničkom stazom

Tek je nekoliko antologija i časopisa koje su do sada u prevodu na srpski predstavili delo nove laureatkinje, nagrađene za svoj „nepogrešivi poetički glas koji sa svojom strogom lepotom čini individualno postojanje univerzalnim“.

„Rođena je 1943, u jevrejskoj porodici, u Njujorku, sada živi u Kembridžu i predaje na Univerzitetu Jejl. Do sada je objavila dvanaest zbirki pesama, dve zbirke sabranih i izabranih pesama i dve zbirke eseja. Dobila je sve najveće američke nagrade za poeziju: Pulicerovu, Bolingenovu, Nacionalnu nagradu za najbolju knjigu, kao i Medalju za nacionalnu humanistiku. Postala je i pesnik Laureat Nacionalne biblioteke 2003. godine. Pored toga. Kao profesor na Univerzitetu Jejl od 2004, ima i značajno mesto glavnog urednika u ediciji koja objavljuje najbolje mlade pesnike Amerike“, ukratko opisuje Dubravka Popović Srdanović ko je Luiz Glik, za veći deo publike još uvek nedovoljno poznata autorka.

Njeno delo, kako ističe naša sagovornica, ne pripada poeziji koju definiše politički identitet (etnicitet, religijska opredeljenost, rodovska opredeljenost).

„I u tom smislu se nalazi izvan glavnih tokova poezije kakva se danas piše u Americi. Osnovne osobine ove poezije su sažetost i preciznost izraza, jednostavnost jezika i emocionalnost. Njene glavne teme su smrt i ljubav, odnosno traumatična iskustva i odnosi, uglavnom porodični, nastali iz ljubavi ili usled smrti, pa je zato mnogi kritičari smatraju „mračnim“ pesnikom. Ne postoji, doista, u poeziji Luiz Glik nijedan predmet čija idiličnost ne implicira gubitak. Pored toga, njena poezija je obojena lakom, ali prisutnom ironijom koja joj daje dvoznačnost i doprinosi njenoj kompleksnosti. Ta ironija ne retko definiše poslednji stih pesama čime se njihovo značenje problematizuje, i ostvaruje univerzalnost iskaza, kao i iskorak u metafizičko“, objašnjava profesorka.

Dodaje da u njenoj poeziji dominira lični, ispovedni ton, „verovatno uslovljen u dobroj meri iskustvom psihoanalize, kojom je zbog anoreksije Glik u mladosti bila podvrgnuta sedam godina“, ali i da s druge strane, često za persone koristi mitske klasične arhetipove „univerzalizujući i tako problematičnost ljubavnih, bračnih i porodičnih odnosa“.

Dubravka Popović Srdanović, koja se dugi niz godina bavi prevođenjem američke savremene poezije (iz te oblasti je inače i doktorirala), kaže da je naišla na pesme Luiz Glik još osamdesetih.

„Ali sam je „otkrila“ tek kada sam pročitala njenu izvanrednu zbirku „Ararat“, objavljenu 1990. Izbor iz ove zbirke uz još neke pesme, ukupno njih dvadeset, objavljen je u izuzetno značajnom, i odličnom časopisu (koji na žalost više ne postoji) ProFemina (br 4, 1995), u rubrici Portret savremenice. Uz prevod pesama napisala sam i tekst „Ararat Lujze Glik – neutaživa žudnja za celinom“, koji sam u dopunjenom obliku objavila u knjizi „Ugalj i mesec, Eseji o američkoj poeziji XX veka“ (Mali Nemo, 2003.). To, koliko ja znam, ostaje jedini tekst posvećen ovoj pesnikinji objavljen kod nas. Na žalost“, naglašava profesorka i prevoditeljka.

Ona smatra da je ove godine Nobelova nagrada otišla u prave ruke, te da je Luiz Glik „svojim moćnim, jedinstvenim pesničkim glasom, dugotrajnim delovanjem u američkoj poeziji, kao pesnik i kao promoter novih pesničkih glasova“, to priznanje zaslužila.

„Dobro je da je nagrada ove godine pripala ženi i pesnikinji. Podsetiću da su u tzv. akademskim i tzv. alternativnim antologijama poezije koje se u znatnom broju objavljuju u Americi pesnikinje zastupljene sve većim brojem glasova, odnosno bar sa trećinom od ukupnog broja priloga. Sigurno je da je ženska poezija ili poeziju koju pišu žene sve prisutnija i da predrasude protiv nje sve više gube moć. Mislim, naravno, na ono što posmatramo kao područje zapadne civilizacije. U tom krugu će, najverovatnije, ovogodišnja nagrada osnažiti neke mlade žene da krenu odlučnije pesničkom stazom. Da li će i koliko, s obzirom na trend globalizacije, kao i to da laureatkinja pripada engleskom govornom području u vremenu kada je engleski jezik postao lingua franca sveta (ovu poeziju mogu čitati svi oni koji taj jezik govore ili misle da ga govore), moći da ostvari sličan uticaj i na području istočnog civilizacijskog kruga pošto se njena poezija pojavi u prevodima, ostaje otvoreno pitanje“, zaključuje Dubravka Popović Srdanović.

Pesnikinja Radmila Lazić kaže za Danas da se kad god žena dobije Nobelovu nagradu, pogotovu pesnikinja, oseća kao da je ona nagrađena.

„Jako sam bila srećna i kada je Elfride Jelinek nagrađena zbog toga što je njena proza neverovatno subverzivna jer razara patrijarhalne stereotipe i ismeva malograđanštinu. Sada sam se obradovala odluci Nobelovog komiteta jer volim poeziju Luize Glik“, ističe autorka koja je kao urednica u časopisu ProFemina uticala da do domaće publike stigne delo ove aktuelne nobelovke.

Ono što je, kako ističe, vezuje za njenu poeziju jeste „jedna vrsta beskompromisnosti u otvorenom izražavanju najdubljih emocija kao i u izboru novih tema (koje se u velikom broju slučajeva tiču odnosa između ženskih srodnica)“.

„Smeta mi samo to što je Nobelov komitet u obrazloženju nagrade insistirao na neutralisanju individualnog na račun univerzalnog pozivajući se na floskulu, da kod Luize individualno i lično ima univerzalno značenje. Plašeći se valjda da se odrednicama – lično, individualno i emotivno, koje se uobičajeno vezuju za žensko pisanje, ne umanji značaj njene poezije, odnosno njihove odluke“, ističe Radmila Lazić, dodajući da je to bilo bespotrebno jer dragocenost ove poezije leži upravo u tome.

„Po tome se ona razlikuje od recimo istorije koja govori o kolektivnom, koja se više vrednuje naročito u srpskoj takozvanoj patriotskoj poeziji naših velikonacionalnih pesnika koji preplavljuju srpski pesnički kanon“, naglašava pesnikinja. Ona dodaje da je važno da poezija živi i da je slavimo. „Svet bi bez nje bio siromašniji i nepodnošljiviji“, zaključuje Radmila Lazić.

„Luiz Glik nije pesnikinja polemike ni revolta“, ističe za Danas Vladislava Gordić Petković, profesorka na Odseku anglistike na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. „Teme intimnog nasleđa i kolektivnog sećanja, potraga za iskustvom u mitskim slikama sveta i traganje za mitskim u svakodnevici možda se ne čine inovativnim ni prelomnim temama književnosti danas, ali je sasvim sigurno da je (publicitetu nesklona a u domovini izdašno nagrađivana) Luiz Glik žeton iskupljenja za propuste Nobelovog komiteta“, dodaje ona, aludirajući na turbulencije koje poslednjih godina postoje u samoj Švedskoj akademiji, ali i vezano za imenovanje laureata.

Iako je za mnoge ova pesnikinja neobičan izbor, postojali su, kako kaže Vladislava Gordić Petković, signali da će upravo ona dobiti priznanje.

„Transtremerova nagrada koja joj je u februaru ove godine dodeljena u švedskom gradu Vesterosu trebalo je da bude signal da će Nobelov komitet dati prednost već etabliranoj pesnikinji koja objavljuje punih pola veka. Kod nas ju je prvi prevodio pesnik Vladimir Kopicl još 1981. za Letopis Matice srpske, on i Vladislav Bajac uvrstili su je dve godine docnije u antologiju američke poezije „Trip“, a dvadesetak pesama i analitički ogled profesorka Dubravka Popović Srdanović objavila je u časopisu ProFemina 1995, što je najpotpunije predstavljanje Luiz Glik do sada. To nisu svi, i to nije sve. Odluka Nobelovog komiteta nije previše hrabra, ali nije ni pogrešna“, zaključuje Gordić Petković.

Glik će od novčanog dela nagrade kupiti kuću

„Moram prvo da popijem malo kafe. Dajte mi dva minuta“, bio je prvi komentar američke pesnikinje Luize Glik nakon što je čula da je dobila Nobelovu nagradu za književnost.

U svom stanu u Kembridžu u američkoj državi Masačusets, ranom zorom probudila ju je srećna vest.

„Ovde jedva da je sedam sati… Ne mogu još uvek da razmišljam o tako ozbiljnim stvarima“, odgovorila je upitana kako svakodnevni život pisca utiče na njegovo delo.

Upravo je ta svakodnevica, koju je često razmatrala u svojim pesmama, nešto što će promeniti sa najvažnijim literarnim priznanjem.

„Nemam ideje šta mi znači nagrada. Moja prva pomisao je da ću ostati bez prijatelja, jer su većina pisci. Ali ne verujem da će tako zaista biti. Sve je još novo za mene. Velika je čast… Sada sam među nekim piscima koje ne cenim previše, ali ima i onih kojima se zaista divim… Posebno oni koji su nagradu dobili poslednjih godina“, objašnjava nova nobelovka, dodajući da u praktičnom smislu ovo priznanje znači da će kupiti kuću.

„Želela sam da kupim kuću u Veromontu. Imam stan u Kembridžu, ali sad mogu da kupim kuću. U najvećoj meri brine me kako ću očuvati svoj svakodnevni život sa ljudima koje volim. Telefon mi zvoni non-stop“, zaključuje Luiz Glik.

NOVI SVET (Ararat, 1990.)

Kako sam ja to videla,

celog majčinog života, moj otac

ju je spuštao, kao

olovo vezano za njene članke.

 

Bila je

po prirodi vedra;

želela je da putuje,

ide u pozorište, u muzeje.

A on je želeo

da leži na kauču

sa Tajmsom

preko lica,

tako da smrt, kada dođe,

ne deluje kao značajna promena.

 

Kod ovakvih parova

gde je dogovor

da se sve radi zajedno, uvek je onaj živahni

onaj koji ustupa, ko daje.

Ne možeš ići u muzeje

sa nekim ko neće

da otvori oči.

Mislila sam da će očeva smrt

osloboditi moju majku.

Na neki način i jeste:

ona putuje, razgleda

veliku umetnost. Ali ona bledi.

Kao neki dečji balon

koji se izgubi u času

kad se ne drži.

Ili kao astronaut

koji nekako izgubi brod

i mora da pluta kroz prostor

znajući ma koliko to traje

toliko je ostalo od života: ona je slobodna

u tom smislu.

Nepovezana sa zemljom.

Prevod Dubravka Popović Srdanović