Snimam filmove kao da su romani

Prvi film koji je prikazan na ovoj manifestaciji koja traje već deset godina bio je četvorosatni „Žena koja je otišla“ za koji je Dijaz nagrađen Zlatnim lavom u Veneciji. Za ovog pripadnika poetike „slow cinema“ (film sporog ritma) koja prati realno vreme događaja i naglašava kontemplaciju, a ne naraciju, ovo ostvarenje zapravo je čak jedno od kraćih, budući da njegovi naslovi znaju da potraju čak i do 12 sati. Nagrađeni film govori o ženi koja mora da prilagodi svoj život uništenoj domovini nakon što je 30 godina provela nepravedno u zatvori. Scenario je inspirisan knjigom Lava Tolstoja „Bog vidi istinu, ali čeka“, a ruski pisci bili su česta inspiracija ovog autora. Inače, njegova ostvarenja („Uspavanka za bolnu tajnu“, „Norte, the End of History“, „Melancholia“, „From What is Before“), uglavnom govore o kolonijalnom ugnjetavanju i sadrže scene ubistava, otmica, mučenja, bilo da se bave savremenim trenutkom ili prošlošću. Zbog škakljivih političkih tema nekoliko njegovih filmova bilo je zabranjeno u njegovoj domovini, iako su na svetskim festivalima stekli važna priznanja.

* Da li vam smeta što se uz vaše ime obavezno naglašava i dužina trajanja vaših filmova?

– Da, ali ne previše (smeh). Film je za mene umetnost, slobodna forma. Zašto ograničiti film na dva sata ili sat i po, kad je slobodan. Vreme me ne opterećuje. To me ne ograničava.

* Kako nalazite teme kojima se bavite?

– Zavisi, takozvana inspiracija nekada dolazi iz neke ideje, ponekad iz nekog novinskog članka ili kratke priče koje sam pročitao. Čak i miris može da pokrene ideju za film.

* Za film „Žena koja je otišla“ inspirisao vas je Tolstoj. Zašto volite rusku knjiiževnost?

– Moj otac je mnogo voleo rusku književnost, zapravo sve rusko. Imali smo mnogo knjiga ruskih autora u našoj biblioteci. On je bio socijalista. Takve knjige sam čitao u svom detinjstvu. Kada sam odrastao, počeo sam ponovo da ih čitam i zaista su mi se dopale. Postale su deo moje kulture. Sve je počelo od mog oca.

* On vas je usmerio i ka filmu…

– Da, on je bio pravi zaluđenik za film. Vodio nas je u bioskop svake nedelje. Mi smo živeli u šumi, jer je moj otac hteo da bude bliže plemenima. Bio je nastavnik. Veliki edukator. Ali nas je svakog vikenda vodio u obližnji grad. Gledali smo projekcije po ceo dan. Gledali smo osam filmova nedeljno. To je bila moja filmska škola.

* Šta ste gledali?

– Sve. Špageti vesterne, kung fu filmove, akcione filmove… sve zanimljive stvari. Sve što je bilo na programu. To je bila moja filmska škola.

* Da li je to uticalo na vašu estetiku? Zašto snimate crno-bele filmove sporog ritma?

– Tačno je. Jako mnogo filmova koje sam tada gledao bili su crno-beli. I nekako sam uvek tako doživljavao film. To je za mene neki alternativni svet koji stvaram. Što se vremena tiče, kada snimate film uvek imate problem povezivanja vremena i mesta. Snimite 60 kadrova koje zatim u montaži povežete da biste dobili jedinstvo vremena i mesta. Ja volim da gledam takve filmove. Volim serijal o DŽejms Bondu i slično. Ali kad ja snimam filmove, ne želim da radim tako. To vreme koje sporo teče u mojim filmovima u vezi je i sa književnošću. Pokušavam da snimam filmove kao da su romani. Kao Tolstoj i Dostojevski. U njima ima glavne priče ali i mnogo malih mesta koja čine te knjige i koja daju drugačiji smisao delu.

* Tokom sedamdesetih i osamdesetih, za vreme diktature Ferdinanda Markosa, dok su se vaši prijatelji pridruživali vojnim organizacijama, vi ste se okrenuli umetnosti. Zašto? Da li i umetnost može biti opasna?

– Bili smo mladi. Odrastao sam za vreme mračnog perioda naše istorije. To me je oblikovalo. Do sada sam već snimio nekoliko filmova o tom vremenu. Ja se vraćam našoj prošlosti jer mladi ljudi danas ne znaju šta nam se nekada događalo. Nismo se suočili sa našom prošlošću, pa je sada zaboravljamo. To je veliki problem.

* Zašto vas zanima istorija?

– Istorija nas stalno podseća ko smo mi, zašto smo takvi kakvi smo. Ona je naše ogledalo. Ako proučavate istoriju, imate zbog toga bolji pogled na život. Više obraćate pažnju na pitanja čovečanstva jer vam je jasno ko ste i šta ste. LJudi na Filipinima, posebno mladi, jako su izgubljeni upravo zbog toga. Nemaju pravi pogled na stvari. Ne poznaju svoju prošlost. Biraju drugačiji put jer ne žele time da se bave, ne žele da se suoče sa našom istorijom. Ima mnogo zabune oko našeg identiteta. Oni ne znaju zašto je njihova zemlja tako korumpirana, zašto je sistem u kome živimo tako loš. Zato prihvataju sve što im demagozi nude.

* Neki vaši filmovi bili su cenzurisani…

– Sada su počeli da gledaju moje filmove na Filipinima. Imam mnogo strpljena u vezi s tim. Znam da su ljudi navikli na holivudske filmove koje su gledali skoro sto godina. Moramo sve da činimo korak po korak. Nema žurbe. Kada se borite za promene morate da budete strpljivi. Posebno u kulturi. Navika gledanja filmova je kao hrana. To je stvar je ukusa. Za negovanja ukusa treba vremena. Znam da jako malo ljudi gleda moje filmove u mojoj domovini i da će tako biti verovatno do kraja mog života. Ali ne žalim se zbog toga. Ako težite promenama, morate biti spremni na to.

* Govorili ste o identitetu. Zašto naglašavate da ste Malajac a ne Filipinac?

– Naziv naše države – Filipini je izmišljena reč. Mi smo Malajci. Malajska kultura se prostire kroz Indoneziju, Maleziju i Filipine. LJudi su Malajci. Tokom kolonizacije, Španci su uzeli Filipine, Holanđani Indoneziju, a Britanci Maleziju. Oni su podelili malajsku kulturu. Kralj Filip je nazvao naša ostrva Filipinima po svom imenu. Na kraju smo postali Filipinci – stanovnici tog njihovog izmišljenog sveta. Ali ja moram da podsećam Filipince da su zapravo Malajci.

* Ističete da je ponavljanje nasilja deo vaše istorije…

– Da. I danas je tako. Imamo novi sistem, novu vladu i oni ubijaju ljude. Tokom poslednja tri meseca ubijeno je više hiljada ljudi u ratu protiv narko kartela. To je ciklus. Nasilje se stalno ponavlja. Naša istorija je ciklično ponavljanje nasilja.

* Da li zato osećate potrebu da prikazujete nasilje u svojim filmovima?

– Moramo da govorimo o tim stvarima da bismo razumeli našu kulturu. Stvari koje se danas događaju već smo preživeli, ali ljudi to stalno zaboravljaju. Moram da ih podsećam da naš sadašnji predsednik Rodrigo Duterte poštuje Markosa. To znači da je danas najveći problem naše kulture neznanje. Važno je obrazovati ljude. Ja verujem da je to zadatak umetnika. Reditelj nije samo reditelj, on je i kulturni radnik. Mora da bude odgovoran prema svom delu da bi moglo da stvori promenu. Koristim film za to. Moji filmovi nisu edukatorski. Oni imaju svoju naraciju, svoju estetiku… film ne sme biti propaganda. On uvek mora biti umetnost. Ali umetnost ne sme da se stvara samo radi umetnosti.

Godina nasilja

*Zašto je film „Žena koja je otišla“ smešten u 1997. godinu?

– Ta godina bila je jako važna za istoriju Filipina. Bila je to godina nasilja. Tada je Hong Kong vraćen Kini i te godine je bio neverovatan broj otmica, najviše Kineza. Te godine date su ogromne svote novca samo za otkup. U isto vreme umrla je Majka Tereza, koju Filipinci jako poštuju. Modni kreator Versaće je ubijen. Ubio ga je Filipinac. Pravi haos je vladao. Film „Žena koja je nestala“ sav je u metaforama i ako razumete filipinsku istoriju i znate šta se dogodilo 1997, sve vam je jasno.

Film je moja vera

– Film je moja vera. Ne verujem u boga ali verujem u film. Snimanje filmova je za mene duhovna stvar – kazao je Lav Dijaz.

Još uvek smo varvari

– Mi smo još uvek varvari. Filozofija, nauka idu napred a mi smo i dalje primitivni. Ubijamo se. I dalje negujemo svoje životinjske nagone. Kako se sa tim izboriti? LJudi oko nas umiru od gladi, dave se… Šta ćemo sa tim uraditi? Moje oružje je film. Ja svoju dušu pokušavam da povratim kroz film – rekao je filipinski reditelj.