Snovi pretočeni u stvarnost

Započinjući svoju inspirativnu knjigu – Koliko je moćan Soros: George Soros i borba za otvoreno društvo (Profil, Zagreb / 2021; The Influence of Soros: Politics, Power, and the Struggle for an Open Society, Harper Collins Publishers, Njujork 2020), o Soroševoj moći, Emili Tamkin navodi neke od njegovih velikih protivnika – Erdogana, Netanijahua, Liviu Dragnea, Roberta Fica, Donalda Trampa, Viktora Orbana, kojima je Soroš kriv za mnogo šta, ali jedno je zajedničko svima – on je kriv što u njihovim zemljama ima onih koji drugačije misle od nosilaca vlasti, koji se zalažu za ljudska prava, demokratske procese i koji se zalažu za alternativu.

A, to je preveliki krimen za one kojima nikad nije dovoljna količina vlasti koju poseduju, i nikad dovoljno pobeda na nameštenim izborima i broj tako udešenih glasova.

U državi mora da postoji jedna istina, jedna politička volja, i, ne zaboravimo, jedan lider! Poznato iz istorije? Naravno, i uvek se završi sa lošim posledicama.

Naravno, to je i ono što je obrazac zatvorenog društva, protiv kojeg se Soroš bori barem od kraja 1970-ih godina, sa osnivanjem fondacije Otvoreno drušvo, kako ju je nazvao po kultnoj knjizi Karla Popera – Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji, koji mu je predavao na Londonoskoj školi ekonomije, i trajno ga inficirao idejama otvorenog društva.

Tamkinova, inače urednica u časopisu Nju stejtsmen (The New Statesman), naglašava da nije pisala životopis Džordža Soroša (Đerđ Švarc, američki biznismen, investitor i filantrop mađarsko-jevrejskog porekla), niti je u studiju uključila detalje iz zvanične biografije, porodičnog i nekih drugih života.

Ona je samo pisala o Soroševom uticaju. A, do pravih je zaključaka teško stići, jer je Soroš osoba koja skoro ravnomerno oduševljava jedne i izaziva histeriju moćnih grupacija u javnom životu.

On je osoba koja svojim delovanjem stvara moćne protivnike, ne vodeći preterano računa o reakcijama onih drugih, posebno kad je uveren da dobro radi, a često je u to uveren. A, kad radi on tako radi što ulaže pare u određene projekte u raznim regionima sveta.

Tamkinova navodi podatak da je Soroš od 1984. godine uložio u svoje projekte neverovatnih 32 milijardi dolara! „Soros je desetljećima ulagao sebe i svoj projekat da naš svijet postane mjesto gdje više ljudi ima veću mogućnost za potpuni građanski angažman… „Britanski politički časopis Nju stejtsmen, koji je ovog milijardera nazvao ‘nekrunisanim kraljem istočne Evrope’, pisao je još 2003. da je Soros, i njegov Institut za otvoreno društvo, ‘usmerio više od 100 miliona dolara ka blagajnama antimiloševićevske opozicije, finansirajući političke partije, izdavačke kuće i nezavisne medije'“ (Milijarder koga vole da mrze, Uroš Mitrović u Vremenu od 20. jula 2017).

Autorka je sebi postavila tri zadatka u svojoj studiji: Koliki je uticaj Soroša na finansije, filantropiju i politiku? Razdvajanje tog uticaja od mnogobrojnih teorija zavera. Da li je moguće biti milijarder i zalagati se za ideju otvorenog društva? Stoga je direktno postavila pitanje (i-mejlom), „… razmišlja li o tome kakav utjecaj ima, i, ako razmišlja, kako bi ga opisao ili definirao“.

Pogledajmo i odgovor: „Svojom filantrapijom pokušavam popraviti svijet. No ishod ne odgovara uvek mojim očekivanjima… naše djelovanje često ima posljedice koje nam nisu bile namjerom. No i dalje sam strastveno predan tome jer su mi važne vrijednosti i načela otvorenog društva. Imao sam silnu povlasticu da neke od svojih snova pretočim u stvarnost. Iako nisam tražio priznanje ili zahvalnost, shvatio sam da u stvari mogu pomoći velikom broju ljudi“.

Emili Tamkin se suvereno kretala kroz devet poglavlja svoje studije, od Rađanja mita, potom opisa događanja ključne 1984, kad Soroš započinje svoju veliku filantropsku epopeju, zatim je tu poglavlje o slamanju banaka, pa Humanitarna iznimka, koga sledi peti odeljak Rocking the Vote, onda šesti Za Baltimore, sedmi Izbori 2004, osmi Ujedinjeni padamo, te na posletku i deveto poglavlje Zatvoreno društvo.

Studiju Tamkinova efektno okončava Zaključkom, gde, koristeći iskaze mnogobrojnih korisnika Soroševih sredstava, iz raznih delova sveta, kao i samog Soroša, kao i najnovije poteškoće koje osnivač fondacije Otvoreno društvo ima u Srednjoj Evropi, posebno u rodnoj Mađarskoj, te je i prinuđen da jedno od svojih krunskih dragulja, Centralno evropski univerzitet preseli iz Budimpešte u Beč.

Sve je to propraćeno crnohumornim pitanjem, da li bi bilo bolje da je Soroš svoje pare potrošio na slike? Za Ištvana Reva (1951, profesor istorije i političkih nauka na CEU) ne postoji dilema: „Morate svaki put početi od nule. Uvijek se dogodi nešto strašno.

Tada vi, ili netko drugi, trebate još jedanput početi“. A, Soroševa ulaganja su ostala u pamćenju mnogobrojnih ljudi, od Bosne do Baltimora, sa kojima je autorka pričala, koji su posebno naglašavali da od njih nikad ništa nije traženo za uzvrat.

Ni u svojim poznim godinama, Soroš ne odustaje od promocije određenih ideja. Tako insistira na određenim bazični vrednostima, kao što je to socijalna pravda, koja se ne može ostvariti nesputanim tržišnim nadmetanjem.

Zatim poentira: „Glavni neprijatelj otvorenog društva, smatram, nije više komunistička, nego kapitalistička prijetnja… Ideja laissez-faire po koji tržišta treba pustiti da se sama reguliraju i dalje vrlo utjecajna. Tu ideju smatram vrlo opsanom“. Šta je rešenje za njega? Porez na bogatstvo, koji bi Ameriku napravio zdravijom! Pa objašnjava taj, za milijardera, paradoksalan stav: „Nije u našem interesu da zagovaramo taj porez, ako se naši interesi shvaćaju usko gledano. No porez na bogatstvo je u interesu nas kao Amerikanaca“.

Svaki čitalac ove knjige imaće pravo da oceni iskrenost motiva koji su vodili Džordža Soroša da uloži ogroman novac u filantropske aktivnosti, širom sveta.

Ono što ostaje neupitno jesu nebrojene generacije korisnika njegovih sredstava, u želji da se ostvari koncept otvorenog društva, čak i uslovima gde je to teško ili malo verovatno da može da se ostvari.

Tome ćemo samo dodati da je njegov sin, Aleksander Soroš, potpredsednik Fonda za otvoreno društvo više puta posetio Srbiju, od kada je ovaj režim uspostavljen, ali da ti razgovori nisu doneli neke pomake u demokratizaciji srpskog društva.

Emili Tamkin napisala je dobru, informativnu i skrupuloznu knjigu o Sorošu.

Kao takva, ona će ostati nezaobilazno štivo kad se pokušava sačiniti nepristrasni portret čoveka koji je za jedne ikona demokratije, dok drugi misle da je moderna inkarnacija đavola, koja ne da ljudima da rade šta žele.

Knjiga koja se jednostavno ne može izbeći.