Sociolog kulture Đokica Jovanović o Nišvilu: „Svima nam na licu lebdi onaj bleskasto srećan osmeh“

Festival traje zahvaljujući tvrdoglavoj upornosti direktora Ivana Blagojevića i njegovih saradnika. Ne sumnjam u to da će trajati i nadalje. Niš i ovaj deo Srbije imaju, recimo baš tako, kultivisanu džez i bluz publiku. Publiku koja je, jednako kao i Blagojević i saradnici, tvrdoglavo uporna u nameri da se očuva ovaj festival u ovom delu Srbije. Na užitak i diku cele Srbije i ovog parčeta Evrope i sveta. Svi i od svakuda su dobrodošli da muziciraju i da slušaju dobru muziku.

Ne zaboravljam ni Bratislava Batu Anastasijevića, kompozitora i pedagoga koji je pokrenuo i održavao Niški internacionalni festival od, ako me sećanje ne vara, 1981. do 1991. godine. Bata Anastasijević je preminuo 1992. A onda su počeli jugoslovenski ratovi, koji su umrtvili i kulturu. Pa je zatim, svom silinom, 1995. grunuo Nišvil. Oba festivalska perioda ukupno već 40 godina traju. Kada sam te 1981. slušao džez u Nišu imao sam 29. godina. Sada imam bezmalo 73 godine. I? Džez, bluz i rok pokreću uvek iste damare u duši. Ne samo mojoj. Ta muzika je, kako se učeno kaže, transgeneracijska. Gledam starije ljubitelje te muzike od mene, gledam mlađe, gledam i moju generaciju, svima nama na našim licima lebdi onaj naročiti bleskasto srećan osmeh.

Da podsetimo. Ovih dana je u rodnom mestu džeza, dakle, u Nju Orleansu otvorena izložba posvećena Šabanu Bajramoviću. Izložba će biti otvorena narednih pola godine. Izložbu potpisuju New Orleans Jazz Museum & Nisville Jazz Festival. Bilo bi dobro i lepo da se negde u Nju Orleansu postavi skromno obeležje posvećeno Šabanu Bajramoviću, jednom od 10 najvećih džezera na svetu, prema pisanju američkog magazina Tajm.
Nije uopšte malo. Šaban Bajramović je više doprineo ugledu Niša i Srbije u svetu od svih političarskih koterija koje švrljaju svetom o narodnom trošku i koji nas brukaju, osim, tu i tamo, ponekog pojedinca među njima.

Ima nečeg što čvrsto povezuje Šabana Bajramovića i džez umetnost. Džez nastaje u močvarištima Luizijane i drugih južnih saveznih država u SAD, u ogromnom području delte Misisipija. Američki Crnci, koje su američki trgovci otkupljivali od nekih plemenskih poglavica u Africi, a druge su lovili kao divljač, su poglavito bili sluge-robovi u južnim državama. Naročito na ogromnim plantažama pamuka. Njihov život je bio ropski život. Jedan od napostresnijih romana o crnim robovima u obe Amerike je, početkom minulog veka, napisao Bruno Traven („Pobuna vešanih“). Sa druge strane, Romi su od 10-11. veka, otkako su se naselili diljem Evrope, takođe bili surovo eksploatisani i smatrani su nižim bićima.

Bluz nastaje 1890-ih kao spoj afroameričkih seoskih radničkih pesama, uzvika na poljima i balada: takođe je bio uslovljen pesmama koje su afroamerički osuđenici pevali u primitivnom sistemu zatvorskih farmi na jugu. Jedan od najuticajnijih bluz muzičara iz Istočnog Teksasa tog perioda – Hadi Ledbeter, ili „Olovni stomak“ ili Ledbeli služio je kaznu u zatvorskom sistemu Teksasa, a kasnije i na ozloglašenoj farmi Angola u Luizijani. Do 1910-ih, neki od najuticajnijih inovatora ovog ruralnog bluza su bili vrlo kreativni, obično su pevali uz pratnju gitare. Njihove pesme su opevale životnu mučninu, lom srca zbog neuzvraćene ljubavi, naporni rad – ono što je Langston Hjuz nezaboravno nazvao pesmama iz „crnih, pretučenih, ali nepokorenih grla“.

U samom srcu bluza leži moćna i često brutalno realistična lirska meditacija o ljubavi u osiromašenim a često i lutajućim zajednicama. Oštar kontrast sa sentimentalnim i saharinskim prikazom ljubavi i seksa u većini pesama u country i vašarskoj muzici, bluz i docnije džez su bili centralno mesto iz koga je vitalna subkultura crnih Amerikanaca ugrađivala svoj status u subkulturu Amerike u periodu koji je trajao više od prvih pedeset godina postojanja.

Zanimljivo je, inače, da su ta područja Sjedinjenih Država prvo kolonizovali Francuzi, što se vidi po brojnim toponimima (Nju Orleans je Novi Orlean…). Često su te rane pesme, pa i gospelmuzika bile pevane na francuskom jeziku. Nekada davno sam kupio ploču „Roots“ na kojoj su snimljena izvođenja bluz i gospel pesama onako kako su krajem 19. i početkom 20. veka nastajale i bile pevane – na francuskom jeziku.
Sličnosti životnih prilika i sudbina američkih Crnaca i evropskih Roma su, nekakao, iznenađujuće velike.

Na kraju, ako ima neke više pravde koja se kristališe u najuzvišenijim sferama umetničkog stvaralaštva, a to je muzika, ona se ogleda u tome da su džez i bluz, po prvi put u kulturnoj istoriji čovečanstva, postali umetnički izraz na svim tačkama zemnog šara. Danas su džez i bluz podjednako japanski, francuski, kanadski, američki (u obe Amerike), balkanski, ruski… umetnički izraz.

U Luizijani, na ušću Misisipija u okean, u Nju Orleansu – mestu gde je rođena najobuvhatnija, najšira svetska kulturna tekovina, koja je beskompromisno udarila univerzalni kulturni pečat 20. veku i početku ovog veka, slavi se ime džezera, kralja romske pesme, Šabana Bajramovića, našeg komšije Nišlije i njegova arija „Đelem, Đelem“, zvanična i nezvanična himna svih Roma sveta, to jest svih ljudi sveta. Jer Rom na romskom glasi – Čovek.

I, da udarimo punktum na koncu ovog kratkog razmišljanja citatom iz pomenutog Travenovog romana. U jednom razgovoru o sreći sa prastarom Crnkinjom (kako je opisuje Traven) u Luizijani, koja je pre građanskog rata bila ropkinja, ona kaže i ovo: „Jer, vidite, gospodine, stvar je u tome što čoveka čini srećnim osećanje, a ne stomak“. Bluz poezija? Nego šta.

E pa, zarad svega što rekosmo i još i više zarad onog neizrečenog i neizrecivog, Nišvil treba da živi i da nadživi i našu generaciju i potonje generacije. To je muzika slobode i, u ovo sumračno nedoba, gromoglasan uzvik dobrote. Sasvim ozbiljno smatram da Nišvil valja održavati pa makar, nekim najčudnijim čudom, ne bilo ni jednog slušaoca u publici. Slušaće njegovu muziku ptice i pčele.

Još vesti iz ovog grada

Prosvetni radnici protestvovali u centru Niša: Grupa se pridružila „tišini“ zbog tragedije u Novom Sadu

I danas u Nišu 15 minuta tišine za žrtve tragedije u Novom Sadu: Pošta i poneka psovka onih koji „žure“

Skupština grada odbacila inicijativu da svi niški osnovci dobiju besplatne udžbenike: Vladajuća SNS većina nije glasala „za“

Tribina nedeljnika Vreme „Pravda za politiku“ u Nišu: Političke stranke su neophodan alat borbe