Sokrat se nije odbranio, a profesoru nisu smeli ni da sude

Da to sve zajedno bude dijalog sa biranim ličnostima antike. Tokom prošle godine video sam da je zbirka već celovita, probrao sam pesme i formirao rukopis. Naslov se sam nametnuo. Da bih otklonio neka lična kolebanja, potražio sam mišljenja o rukopisu od znalaca antike i poetike uopšte. Nisam mislio na jubileje. Na njih su mi ukazali pisci zatraženih mišljenja. Konkretno, Duško M. Petrović. Zavod za udžbenike se, kao moj izdavač, odmah našao. Knjizi sa posebnom opremom hteli da pridaju značaj, da obeleže svoj jubilej – 60 godina Zavoda i jubilej svoga pisca Miloša N. Đurića, kao isključivi izdavač njegovih dela. Knjiga se zbog raznih tehničkih okolnosti nije pojavila na minulom Sajmu knjiga. I nekim prstom sudbine pojavili su se prvi primerci na dan kada se profesor pre pedeset godina preselio u večnost – kaže u razgovoru za Danas književnik Milovan Vitezović, čija je najnovija knjiga „Ispit kod profesora Miloša M. Đurića“ izašla iz štampe prošlog vikenda.

Knjiga u kojoj Vitezović u slobodnom stihu razgovara sa antičkim svetom i profesorom Milošem N. Đurićem pojavila se u godini u kojoj se obeležava 125 godina od rođenja i pola veka smrti čuvenog srpskog klasičnog filologa, heleniste, filozofa, prevodioca i akademika, čije ime nosi najprestižnija srpska nagrada za prevodioce. Vitezović je i u svojim ranijim delima pominjao profesora Đurića – u „Platonovim lažima“ „preneo je jednu anegdotsku priču iz Đurićevog života“, dok „u 18. poglavlju ‘Simfonije Vinaver’ vodeći srpski helenista autorizuje neke svoje misli“.

* Možete li da nam kažete nešto više o Vašim ličnim vezama sa profesorom Đurićem?

– Bio sam student u vreme poslednje godine profesorovanja Miloša N. Đurića, pred njegov odlazak u penziju. Sama penzija ga nije odvojila od Univerziteta i studenata. Na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju predavao je antičku dramu sve do poslednjeg, jesenjeg semestra 1967. godine. Spadam u jednu od poslednjih generacija studenata koje su negovale kult profesora i išle da slušaju slavne profesore po celom Univerzitetu, naročito profesore Miloša N. Đurića i Raška Dimitrijevića – da citiram Vladu Bulatovića Viba: „Princezo na zrnu graška/hajdemo da slušamo Raška“. O tome je i zaključna pesma ove zbirke „Kako su nas vaspitavali“, objavljena je u jesen 1968. u kulturnom dodatku Borbe, gde mi je urednik nad urednicima onda skinuo poslednju strofu zato što sam u njoj pominjao narodnu miliciju. Bliži dodir sa profesorom Milošem N. Đurićem stekao sam zahvaljujući profesoru Rašku Dimitrijeviću i prijatelju Milovanu Milu Gligorijeviću, dobrom pripovedaču, izvrsnom novinaru i sjajnom uredniku. Gligorijević je, kao urednik u kulturnoj rubrici Borbe, u subotnjem broju otvorio specijalni prostor za profesora Đurića, gde je on pisao o etici i antici. Gligorijević i moja malenkost sretali smo se sa profesorom u kafeu Borbe, gde sam bio prvi čitalac novog teksta, a potom smo sedeli u kafani „Boka“ u Ulici Lole Ribara, blizu novog profesorovog stana u Ulici Stevana Sremca. Ponekad smo imali čast da sedimo i u „Vidincu“, na dnu Hilandarske, gde je profesor imao svoj sto i izvečeri sedeo sa ispisnicima – profesorom Milanom Budimirom, književnikom Milanom Kašaninom, i još ponekim. Jednom sam, u tada ranoj književnoj mladosti, kod profesora Raška Dimitrijevića, zatečen na čuvenoj Raškovoj kafi, slušao razgovor Iva Andrića i Miloša N. Đurića o Marku Aureliju. Čudesan je to bio razgovor! Grizem se, evo, više od pet decenija što taj razgovor nisam odmah po sećanju zabeležio.

* Kakvo značenje za Vas ima antičko nasleđe?

– Antika sa celom svojom kulturom, sa objedinjenjem mitova, umna je osnova svetske i evropske civilizacije. U njenim istinama se možemo naći ako se tražimo u etičkim, estetskim i filozofskim nazorima. Ja se uzdam da me moja knjiga takvim i pokazuje. Nije moje da kažem da je promišljena u svakoj pesmi i svakom stihu, ali mogu da tvrdim da je promišljana. To promišljanje je ovim pesmama dalo i obrnut smer, da se uz pomoć antike sporim i sa svojim, dakle našim vremenom.

* Profesor Đurić je etičke i ne samo antičke vrednosti potvrđivao životom i delom. Može li se danas govoriti i težiti takvoj vrsti morala i životnih vrednosti?

– Profesor Miloš N. Đurić je više od dve decenije posle Drugog svetskog rata, iz koga je izašao kao etički kolos svoga naroda, bio oličenje Beogradskog univerziteta, bez obzira na vreme univerzitetski netrpeljivih, isključivih i ideološko ostrašćenih gospodara katedri i profesorskih sudbina. Među onima koji su nešto smeli, on je smeo najviše, jer se uopšte nije obzirao na to šta se sme. Rukovodio se etičkim nazorima koji su opet bili i njegov kapital i glavni njegovi branitelji. Sokrat se nije odbranio, a profesoru nisu smeli ni da sude. Bio je Univerzitetova najsvetlija glava i među studentima najvoljeniji profesor.

* Da li bi današnje generacije „položile ispit kod profesora Miloša N. Đurića“, za kog kažete da je „jedini koji je mogao prigovoriti Zevsu“?

– Nije moje da tvrdim da sam ga i ja položio. Ali, sam siguran da bi profesor Đurić branio i odbranio one koji dolaze. Branio kao najrođenije. Na način kako je, izgubivši na Sremskom frontu sina Rastka, da bi taj bol preživeo, usvajao sve dolazeće generacije.

Etika na delu

– Jedno od najpoznatijih svedočanstava o profesoru Milošu N. Đuriću, kog su svi zvali „čika Miša“, jeste slučaj „Apela srpskom narodu“. Tokom Drugog svetskog rata od viđenih srpskih intelektualaca tražilo se da potpisu ovaj dokument u kome se zahtevao „red i poslušnost“, kao i „rodoljublje u borbi protiv komunista“. Profesor Đurić je odbio da potpiše „Apel“, a na upozorenje jednog kolege sa Univerziteta, inače kompozitora i dirigenta, da se „igra glavom“, Đurić je odgovorio: „Lako je tebi. Ti u diple sviraš, a ja studentima etiku predajem!“ Profesor Đurić je 1942. najpre penzionisan, a potom uhapšen i zatvoren u Banjički logor.

Naučni skup u SANU

Povodom 125 godina od rođenja i pola veka od smrti profesora Miloša N. Đurića, SANU danas organizuje naučni skup pod nazivom „Miloš N. Đurić – klasično nasleđe na razmeđi tradicionalnog i modernog“. Skup će, prema najavi, u Svečanoj sali SANU otvoriti predsednik Akademije Vladimir S. Kostić i sekretar Odeljenja za jezik i književnosti Predrag Piper. U uvodnom delu o „najvećem Jelinu među Srbima“, kako glasi naslov jednog od referata, govoriće: mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije (Radović), Miodrag Stojanović, Predrag Bajčetić, Miloš Jevtić i Milovan Vitezović. Radni deo skupa održaće se na Filozofskom fakultetu Beogradskog univerziteta.